Home / FOTO RAZGLEDNICA / Žensko lice Velikog rata: Učiteljica Ljubica Čakarević

Žensko lice Velikog rata: Učiteljica Ljubica Čakarević

“Gledao sam ih i divio sam se. Ni straha, ni kolebanja, ni suza, ni uzdaha! Nije bilo žrtve koju one ne bi mogle da podnesu za svoju otadžbinu. To su odvažne kćeri Srbije, majke i sestre junaka sa Cera i Kolubare, kojima je otadžbina bila preča od života i koje su birajući između poniženja i smrti, izabrale smrt. Ja sam ih gledao na ratištu sa puškom i bombom u ruci. Gledao sam ih u bolnicama u kojima su na materinskim i sestrinskim grudima privijale ranjene junake, u povlačenju kroz neprohodne albanske gudure… Nije u to vreme bilo francuskog oficira koji ne bi rado u znak najdubljeg poštovanja položio svoj mač pred noge ovih junakinja. One su svojom hrabrošću i svojom patnjom izazvale poštovanje sveta…“ pisao je francuski književnik i novinar Anri Barbi koji je izveštavao svetsku javnost o Prvom svetskom ratu na balkanskim prostorima i sa srpskom vojskom prošao albansku golgotu. Na izložbi užičke biblioteke “Sloboda i čast”, povodom godišnjice proboja Solunskog fronta, pažnju publike privukao je deo o ženama Užičankama koje se nisu 1914. godine pomirile sa okupacijom.O njima se danas malo zna, a uz pomoć dnevničkih beleški i njihovih kasnijih svedočenja, kao i arhivskog materijala,imamo portrete nekoliko hrabrih Užičanki, na prvom mestu učiteljice Ljubice Čakarević.

Ljubica Čakarević di Sorno rođena je u učiteljskoj porodici u Užicu. Njen otac Jevrem 40 godina učio je Đake kako se voli otadžbina, a 1914. godine među prvima Užičanima uzeo je pušku i otišao na front. Posle nekoliko nedelja povučen je sa drinskog bojišta i postavljen za načelnika vojne stanice u Novoj Varoši. U to vreme Ljubica i njen brat Milutin bili su učitelji u zlatiborskom selu Mačkat. Mlađi brat Dragutin je sa 17 godina otišao prema Drini sa odredom dobrovoljaca, a ubrzo mu se u ratu pridružio i brat Milutin kao vojnik Četvrtog pešadijskog puka. Ljubica i starija sestra Milica počele su raditi u vojnoj bolnici u Užicu, a u kući je bila ostala Ljubičina majka, sa još petoro male dece. Nakon prvih pobeda Drinske divizije, na kratko je veliki broj vojnika došao u Užice na odmor, a Ljubica se vratila u svoju školu i nastavila učiteljski posao. Ali sve je kratko trajalo, zapisala je Ljubica u svom dnevniku: „Prođe nekoliko meseci, pa se ponovo poče govoriti o bojištima, mrtvima i ranjenima. Na mnogim kućama u Užicu vijorili su se crni barjaci, u njih se više neće vratiti oni kršni mladići koje Dušan Purić, komandant Četvrtog pešadijskog puka povede na Mačkov kamen… U to vreme iznenada i tiho Drinska divizija napusti grad. Već je i to bilo dovoljno da počnu zloslutne priče o novoj najezdi neprijatelja. Proneše se glasovi da će naša vojska da se povuče prema Nišu i Skoplju kako bi se sastala sa saveznicima koji se iskrcavaju u solunskom pristaništu. Odlučila sam da se povlačim sa vojskom i to saopštih majci….“

Učiteljica Ljubica odbija da radi svoj posao u okupiranom Užicu

Ubrzo Ljubica kreće sa mlađim bratom Čedomirom ka Novoj Varoši gde joj je još otac Jevrem. Vojska se uveliko povlači ka Crnoj Gori, Ljubičin otac i brat Čedomir odlaze, Ljubica uz očevu naredbu, ostaje u porodici Šećeragić da dane provodi sa njihovom kćerkom Đulom. Pola godine provela je Ljubica u ovoj muslimanskoj novovaroškoj kući gde su bili svi beskrajno ljubazni i brižni prema njoj, sećala se kasnije, naglašavajući kako se teška srca u zimu 1915. godine rastala sa Đulom: „ Sve devojačke tajne samo je meni poveravala. Nas dve se rastasmo teška srca… Nikada se više nismo videle. Mnogo godina kasnije saznala sam da se odselila u Tursku i tamo udala“. Januara 1916. Ljubica je bila ponovo u svojoj porodičnoj kući u Užicu gde je zatekla majku, četiri sestre i najmlađeg brata. O ocu i trojici braće koji su otišli na front niko ništa nije znao. Da ne bi bila besposlena, u očekivanju da dobije bilo kakvu vest o ocu i braći, Ljubica je na imanju nedaleko od Užica počela da se bavi seoskim radovima. Nije želela u okupiranom Užicu da radi kao učiteljica, iako joj je to nuđeno od tadašnjih vlasti. U proleće 1917. godine Ljubica dobija prvo pismo od oca Jevrema. Javljao se iz Francuske gde je u jednom malom gradu radio kao vaspitač omladine koja je tamo dospela sa srpskom vojskom. Ljubica je smesta pisala zahtev okupacionim vlastima da joj dozvole da izađe iz Užica i Srbije, kako bi preko Crvenog krsta došla kod oca u Francusku, ali bila je odbijena.

ljubica

Odlazak u Vrnjačku Banju

Nije bilo dana da Ljubica ne traži način kako da pomogne svom narodu, posebno onima na ratištu. Kada se najstarija sestra Milica teško razbolela, lekari su joj preporučili Vrnjačku Banju i Ljubica se pripremala da joj bude pratnja na putu. U leto 1917. njih dve stižu u Vrnjačku Banju, a Ljubica se odmah nalazi sa svojoj starom prijateljicom Andrijanom Jeremić. Ona je povezuje sa Dragutinom Jovanovićem, poznatijim po nadimku Lune, narednikom u Četvrtom pešadijskom puku Drinske divizije: „Ovi naši sastanci trajali su nedelju dana, a jedne večeri Lune reče da će za nekoliko dana morati da se vrati na front. Istog trenutka meni ponovo sinu misao, najzad, evo prave prilike! Zar i ja ne mogu na front, i podnesem sve što i ovi hrabri vojnici. Mlada sam, zdrava, puna patriotskih osećanja… Upitala sam Luneta, da li bi poveli još nekoga., a on odgovori: „Može ići ko god ima hrabrosti i zdrave noge… Nije me napuštala misao,otići na front, pronaći oca i braću, pridružiti se borcima, učestvovati u oslobođenju zemlje…“ zapisala je Ljubica u svom dnevniku.

Kreće ka Solunskom frontu

A zapisala je i ovo: „Lune mi priđe i vrlo ozbiljnim glasom mi reče : Kreneš li sa nama čeka te glad, žeđ, borba sa okupatorskim vojnicima, sve što i nas vojnike, posustaneš li, razboliš li se, to će biti tvoj kraj!. „Dobro, pristajem na sve… Ubijte me ako ne budem mogla da idem, ali izdržaću sve što i ostali…“ Već sutradan preko planine Goč Ljubica je krenula ka Solunskom frontu: „Lune mi je odnekud nabavio vojničke čakšire i šajkaču. Dadoše mi neke cokule, polovne, sestra Milica mi je dan ranije odsekla kosu, čim sam se presvukla, krenusmo… Lune je bio u bugarskoj uniformi“. Preko Brusa, Kruševca, Blaca, Kuršumlije, Podujeva, Prištine. Štimlja, Prizrena, Tetova…. Ljubica je zapisala i to kako je u grupi koja je išla ka Solunskom frontu bilo njih šest, i kako su im u Zvečanu rekli da je izdata poternica za njima, posebno je bio tražen Lune. Iz Zvečana se ova šestorka uputila ka Prilepu, vešto izbegavajući brojne bugarske potere i zasede, i to 27 dana i noći. Već su bili pred rovovima srpske vojske, i najveći problem je tada bio kako objasniti „da smo naši“, zapisala je Ljubica:“ „Ljudi, braćo, ne pucajte, ovde Lune, ne pucajte… naši smo! Naši su nas čuli, ali nisu verovali, to sam kasnije saznala od Užičanina Ljubinka Tamburića, narednika Četvrtog pešadijskog puka, pred čijim rovovima smo zaustavljeni mitraljeskim rafalima. Srećom, uskoro je Lunetov glas prepoznao kapetan Mlađenović, takođe Užičanin…“

Prva donela na front vesti iz okupirane otadžbine

„Nekoliko vojnika istrča iz rova i pođe nam u susret. Jedan kaplar videći me iznemoglu, ranjavih nogu, zgrabi me u naručje i prenese preko žice, bila sam u poderanim opancima, gotovo bosa… Nastade neopisiva radost. Dok su mi previjali rane na nogama, govorila sam o stradanjima u otadžbini, o okupatorskim vojnicima koji pale srpska sela… činilo se da svaka moja reč u njima izaziva nestrpljenje da već jednom krenu u proboj fronta…Tu se našao i Mališa Stefanović, Užičanin, učitelj koji se nije odvajao od svog fotoaparata, slikao nas je ispred rovova, te fotografije su ubrzo stigle na sve naše položaje…“ zabeležila je Ljubica, a u svojim beleškama opisala je kako je stigla u Vrhovnu komandu i srela se sa Švajcarcem Arčibaldom Rajsom, velikim prijateljem srpskog naroda: „Rajs se raspitivao o stanju u Užicu, Vrnjačkoj Banji, selima kroz koje smo prošli. Dugo smo pričali i on je sve brižljivo pisao. Oko nas su se okupilo stotine vojnika, prilaze nam, zagledaju nas, grle, plaču, šapuću: „Naši… otadžbina… Plačem i ja od radosti….!

Ljubica našla brata Milutina

„ Tražim da vidim moga brata Milutina, rekoše mi da je u blizini, obećaše da će ga pozvati telefonom. Zbilja, zovu ga, a on se ljuti, ne veruje da mu je došla sestra iz Užica, prilazim telefonu, kažem, Milutine, tvoja sestra Ljubica… Čujem kako grca. Guše ga suze. I ja plačem. Malo kasnije dođe Milutin, grli me, odmiče, zagleda. Sedimo i pričamo. Ja njemu o majci i sestrama, on meni o braći Dragutinu i Čedomiru. I otac je dobro, u Francuskoj je na sigurnom..“. U Vrhovnoj komandi je Ljubica prvi put srela Stepu Stepanovića i Živojina Mišića: „Stegli su mi ruke i čestitali, govorili da sam junak, da sam došla u pravi čas i prvi sam vesnik iz porobljene Srbije, rekoše da me treba odlikovati. I učinili su to, dobila sam Zlatnu medalju za hrabrost „Miloš Obilić“. Pitaše me šta želim, a ja kažem: „Dozvolite mi da da svojom rukom ispalim topovski hitac na bugarske i nemačke rovove! Zbog patnje moga naroda… Bili su to dani pred onaj sudbonosni odlučujući juriš srpske vojske.. Solunci su brzo stigli do Užica. Sa njima sam došla i ja“.

Ljubičin život posle rata

Od družine koja je sa Ljubicom krenula u susret borcima Solunskog fronta, skoro svi su tragično završili pre početka Drugog svetskog rata. Lune je izgubio život 1932. godine, ubio ga je jedan policijski agent, a 1939. godine poginuo je i Milutin, narednik iz Jagodine, navodno, infarkt ga je srušio sa konja. I ostali su nestali pod neobičnim okolnostima. Ljubica je u oslobođenoj zemlji nastavila učiteljski poziv. Tri godine po završetku rata udala se za Nikolu de Sarna, sina italijanskog diplomate Dionisija koji je bio konzul u Beogradu. Rodila im se kćerka Ida, pa su kasnije zbog njenog školovanja živeli u Rimu, Đenovi, Milanu. Ida je postala doktor farmaceutskih nauka. Kad je Ljubici umro muž sve češće je dolazila u Beograd gde su joj živele dve sestre. U Užicu joj je živela najmlađa sestra Ružica, lekar, a u Sarajevu je živeo brat Milutin. Polovinom 1980. godine Ljubica je došla Milutinu u posetu, razbolela se i u Sarajevu umrla.

Izvor:koreni.rs/Novka Ilić

Podeli članak

Komentari

BAJINA BAŠTA, 18 - 22. jul 2018.