Home / FOTO RAZGLEDNICA / Zaposleni se boje otkaza

Zaposleni se boje otkaza

Za razliku od zaposlenih u većim i privatizovanim firmama i lokalnom i državnom javnom sektoru, koji imaju dobre kolektivne ugovore, radnici u manjim privatnim firmama i radnjama u Užicu i užičkom regionu nisu sindikalno organizovani, niti je to moguće.

– U takvim preduzećima, koja imaju dvadesetak zaposlenih, poslodavci ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje, a radnici su u velikom strahu da će ih, ukoliko se organizuju, poslodavac šikanirati i da će ostati bez posla, kaže za Danas Veljko LJubičić, član užičkog povereništva UGS Nezavisnost i dodaje da je taj sindikat prisutan u svim velikim užičkim firmama i lokalnim javnim preduzećima. On dodaje da je gotovo nemoguće sindikalno organizovati zaposlene u manjim, posebno, tekstilnim preduzećima, u kojima najčešće rade žene, u kojima su plate izuzetno niske i u kojima poslodavci često menjaju radnike, jer ima veliki broj nezaposlenih.

– U takvim firmama, koje broje dvadesetak zaposlenih, radnici se brzo zamenjuju i poslodavac ih zameni tri puta za šest meseci, pa je njihovo sindikalno organizovanje nemoguće. Zaposleni se plaše otkaza, jer po Zakonu o radu, poslodavcima je dat čitav niz mogućnosti da radnicima, u svakom trenutku, otkažu ugovor o radu. S druge strane, ako sud naloži poslodavcu da vratu radnika na posao, on to ne mora da učini, kazao je LJubičić. Objašnjavajući zbog čega nema radničkih protesta u Užicu i okolini, on navodi da je to poslednji vid sindikalne borbe koji mora da bude oročen i efikasan, a potom dodaje da se u velikim užičkim firmama poput Valjaonice bakra, Impol Sevala, Prvog partizana, Voksala, koji se oporavlja, Sintera i drugih, poštuju kolektivni ugovori i prava zaposlenih, te da je metalska industrija razvijenija nego u drugim delovima Srbije.

– Ipak, imali smo primer da je direktor ljudskih resursa u jednoj većoj užičkoj firmi nedavno poručio radnicima da „budu srećni, jer ne nose pelene za odrasle kao u nekim drugim kompanijama“. S druge strane, u manjoj tekstilnoj firmi – ivanjičkom „Proleteru“, koja ima oko 70 zaposlenih, uspeli smo da sindikalno organizujemo radnike i da potpišemo kolektivni ugovor sa vlasnikom, jer je razumeo da je to korisno i za njega i za zaposlene, objašnjava LJubičić. Ocenivši da nam nedostaje svest o potrebi sindikalnog organizovanja i o društveno odgovornom kapitalu, on navodi i to da je „najveći broj zaposlenih sindikalno nepismen“.

– Ne čitaju ugovore o radu, jer su zadovoljni time što uopšte imaju radno mesto i platu. Ne znaju svoja prava, koja su im zakonim zagarantovana, a od sindikata, zbog recidiva iz prošlih vremena, očekuju da deli svinjske polutke, ugalj i zimnicu, umesto da se bavi uslovima rada i zarada, što su glavni ciljevi sindikata, kaže naš sagovornik i dodaje da ne postoji ni sindikalna solidarnost sa zaposlenima koji traže i bore se za svoja prava.

Identične stavove nudi i Dragovan Draškić, predsednik Samostalnog sindikata u Zlatiborskom okrugu, pa navodi da se taj sindikat zadržao u privatizovanim velikim užičkim preduzećima i da u njima nema većih problema, ali da u malim firmama nije lako osnovati sindikat, posebno u onima u oblasti tekstila i trgovinskim radnjama.

– U Užicu i užičkom regionu nema većih inostranih investicija i to je najveći problem, ali zbog izostanka takvih oinvesticija su izbegnuti mogući sindikalni problemi sa kojima su suočeni zaposleni u drugim delovima Srbije, dodaje Draškić. I dok će zaposleni u mnogim državama, povodom Praznika rada, protestovati i tražiti svoja prava, veliki broj radnika u Užicu i užičkom kraju, ali i u Srbiji, žive u strahu od šikaniranja i gubitka posla i ništa ne preduzimaju.

– LJudi se bude svakog jutra strepeći da će postati „prekobrojni“ i mi praktično ne znamo šta se dešava u manjim firmama, jer u njima nema sindikata. Takvo stanje nije samo u Užicu, nego u celoj Srbiji i zaposleni strahuju od gubitka radnog mesta i od poslodavaca, ali ne obraćaju se za pomoć sindikatima, pa ni inspekciji rada, kaže Draškić u razgovoru za Danas i dodaje da se povećava broj radnika koji poslodavci angažuju posredstvom agencija, čemu se taj sindikat protivi i zalaže da se njihov broj zakonim ograniči.

– Iako je situacija veoma teška, ne bi trebalo gubiti veru u moć sindikalnog organizovanja. Na putu Srbije ka EU nameće nam se niz rešenja koja štite prava radnika i favorizuju socijalno-ekonomski dijalog, navodi Draškić i poručuje da je razumljivo to što su ljudi izgubili poverenje u sindikate, jer se svakodnevno bore za egzistenciju, ali da je potrebno da se reafirmiše i povrati poverenje u sindikat, za koji kaže da bi trebalo da se osavremeni po ugledu na radničke asocijacije u demokratskim državama Evrope.

Plate niže od republičkog proseka

Po prosečnim platama, Zlatiborski okrug zaostaje za republičkim prosekom i to od 16 do 20 odsto, navodi Veljko LJubičić i nudi statistiku, po kojoj je u januaru prosečna neto zarada u Srbiji bila 50.048, a u tom okrugu 40.284 dinara.

Izvor:danas.rs/NENAD KOVAČEVIĆ/foto:N. kovačević

Podeli članak

Komentari