Home / FOTO RAZGLEDNICA / Zadruga, spas srpskih sela

Zadruga, spas srpskih sela

Urednik i voditelj poljoprivrednih emisija “Brazda”, “Agrodnevnik” i “Agromozaik” koje se emituju na RTV Vojvodini, Goran Eror u svom blogu napisao je da obilazeći sela po Srbiji je uvideo da gotovo sva imaju jednu zajedničku karakteristiku, a to je da u svakom od njih nedostaje volja.

,,Volja da se nešto učini, da se promeni, da se osnuje neko udruženje, da se preduzmu akcije, da se promoviše malo mesto, oranizuje manifestacija ili neki događaj, bez obzira koliko stanovnika ima. Meštani ruralnih područja, kako se moderno nazivaju ljudi koji žive i rade u selima, uglavnom se slažu da je život na selu težak, da se dosta radi, rano se ustaje, a kasno leže. Od ranog proleća, kada počinje rad u plastenicima i setva kukuruza, pa sve do zimskog oranja, naši poljoprivrednici i poljoprivrednice stalno su aktivni. Oni koji imaju stoku kažu da su zarobljeni i da ne mogu čak ni na svečare da odu kako valja, a godišnji odmor je skoro svakome od njih nezamisliv. Znam to vrlo dobro, s obzirom da i sam potičem iz seoske porodice i da mi nije stran posao na gazdinstvu. Znam koliko sam pokušavao da ubedim svoje roditelje da barem jednom odemo na odmor, ali uvek sam naišao na negodovanje i odbranu u smislu: „Zašto da idemo na more kada za te pare možemo betonirati „avliju“, ili kupiti prskalicu, ili nabaviti novo stado goveda“ i tako u nedogled.

Pokušao sam da ispitam šta je to što sve seljake, uključujući i moje roditelje, navodi na neprestanu štednju, na uzdržavanje i uskraćivanje svega što se smatra savremenim tekovinama 21-og veka. Izgleda je to strah od neizvesne budućnosti. I svako normalan bi tako nešto zaključio, što je, kada se sagledaju sve stvari, skoro potpuno opravdano. Stalne cenovne turbulencije, dešavanja da cena poljoprivrednih proizvoda u jednom danu beleži pad od čak 50 procenata, nezamislivo je u savremenim i uređenim sistemima. Tamo daleko, na Zapadu, koji nam često služi kao primer, paori imaju ugovorene proizvodnje, tačno se zna kolika im je zarada i oni sami odlučuju hoće li se ili ne, baviti određenom proizvodnjom. Kod nas je slika malo drugačija, te da bi opstali, naši paori moraju da svaštare. Malo stoke, malo povrća, malo voća, malo ratarskih kulutura, malo vinograda, rakije, vina i „ne boj se“. Dok na jednoj proizvodnji gubiš, na drugoj dobijaš i kada se uzme prosek, ti si na, samo paorima znanoj cifri „pozitivnoj nuli“. Koliko ta „pozitivna nula“ može održati naše selo, pitanje je. Ono što je evidentno i što statistika, ali i brojni stručnjaci govore, je da nam se sela prazne. Da svake godine u našoj zemlji nestaje oko hiljadu sela, a da je preko četiri hiljade u fazi nestajanja. Nažalost, prava je retkost videti selo u kom su razredi puni đaka, u kom je barem deset kapija istovremeno okićeno svadbenim vencima, u kom se održavaju nekakve manifestacije i u koje ljudi dolaze. Naravno da ima izuzetaka, ali generalno stanje je loše.
Šta je potrebno preduzeti, pitaju se verovatno mnogi? Pametni i mudri ljudi kažu da samo zajendičkim snagama možemo napred. Tako je bilo kroz istoriju, razlike smo ostavljali po strani i zajednički, u teškim ratnim vremenima, išli ka istom cilju. Naši preci su rame uz rame sa bratom, komšijom, kumom, prijateljem, drugom, sigurno i hrabro koračali, neretko i u sigurnu smrt, ali nisu poklekli i posustali, braneći svaki pedalj bogate i plodne srpske zemlje. Danas, kada živimo u miru, čini se da smo sami sebi najveći neprijatelji. Zato konačno moramo početi da se udružujemo.

Zadruga, reč koja svakom starijem poljoprivrendiku izmami osmeh i uzdah istovremeno, jedini je ključ opstanka naših sela. Veliki poljoprivreni proizvođači su na berzama, a mali, kakva su uglavnom naša poljoprivredna gazdinstva i farme, moraju se udružiti radi lakšeg poslovanja, veće konkurentnosti i logično, veće zarade. Živimo u vremenu u kom je lakše prodati nekoliko hiljada tona, recimo kukuruza ili pšenice, nego jedan džak istih proizvoda na pijaci. Zato se moramo udružiti. Ako je u Americi svaki četvrti građanin član neke zadruge, ako je svaka treća porodica u Japanu član zadruge, ako jedna Norveška ima preko četiri hiljade zadruga, ako su preko 200 miliona Indijaca članovi zadruga, zašto bi poljoprivrednici u Srbiji bili izuzeci. Zadruge u našoj zemlji imaju tradiciju dužu od 170 godina i to je samo jedan dokaz da smo pametno društvo.

Zato je potrebno ponovo oživeti duh zadrugarstva i vratiti poverenje u zadrugu kao instituciju. Ako su nekada poljoprivrednici mogli da posluju i unapređuju svoja imanja kroz zadrugarstvo, zašto ne bi mogli i danas. Na taj način obezbediće se sigurnost u proizvodnji, nećemo više razmišljati kako i gde nabaviti repromaterijal i kome prodati proizvode kada prodaja stane. Vratiće se i volja u naša sela i možda ponovo ožive napuštene kuće, a svadbeni venci ulepšaju kapije povratničkih imanja.”

Izvor:glaszapadnesrbije.rs/Goran Eror/naslovna:privatna arhiva porodice Eror

Podeli članak

Komentari