Home / FOTO RAZGLEDNICA / UŽIČANKA NIJE NI SLUTILA DA JE ČLAN PINK PANTERA:Iz raskoši i zlata bačena je u pakao grčkih tamnica!

UŽIČANKA NIJE NI SLUTILA DA JE ČLAN PINK PANTERA:Iz raskoši i zlata bačena je u pakao grčkih tamnica!

Slavica Stanojčić, jedna od najlepših Užičanki, prihvatila je poziv prijatelja koga poznaje od detinjstva, i kome je beskrajno verovala. Otišla je u Atinu i mesec i po živela, kao u raju. Luksuz, raskoš, brza kola, proslave, večere, veliki ugled, hoteli sa pet zvezdica. Živela je kao najbogatiji ljudi sveta, gotovo dva meseca…

Slavica je, u svojoj ispovesti, otkrila zastrašujuće tanku liniju, od sveta luksuza, sve do dva i pakla grčkih zatvora… Skupoceni nakit, unikatne haljine, ekskluzivni hoteli na egzotičnim lokacijama, život na visokoj nozi. Sve su to delovi slagalice koju devojke zamišljaju kada se upuštaju u avanturu sa muškarcima koji im, prividno, nude sve. Ono što, pritom, ne žele da vide, jeste poreklo novca. A upravo taj komadić slagalice često čini razliku između raja i pakla.

– Živeli smo na Glifadi. Tu živi elita, grčka elita i ja sam tu uživala, imala sam novac koji mi je on davao. Nisam znala odakle novac, ali nije me ni interesovalo. Pretpostavljla sam, ali u tom momentu me nije interesovalo. Provodi su bili što smo išli u renomirane restorane, što smo bili poštovani, jer je imao novac. Ljudi ga nisu poznavali ali samim tim što je imao novac, imali smo privilegiju da idemo po restoranima i da se osećamo kao da smo u Holivudu. Smešno malo ali je bilo upravo tako. Ja nisam sve to gledala tako crno: bio je to čovek kom sam verovala, sa kim sam odrasla i verovala sam da ću biti zaštićena u svakom momentu. – počinje svoju ispovest.

A onda su se, posle mesec i po dana, iza njihovih kola pojavile policijske rotacije. Posle pokušaja bega, policija ih je uhapsila. Tada je nastao pakao…

– Deset godina ga nisam videla, živela sam u CG on je bio po zatvorima znala sam čime se bavi i znala sam da mogu biti ugrožena. Najpre sam mislila da mi se ništa neće desiti. Nisam uradila nikakvo kriminalno delo. Međutim, izvukli su me iz kola i počeli da me tuku. Moj prijatelj je pokušao da beži, ali su policajci pucali na njega. Ubrzo sam shvatila da neću izaći iz pritvora tako brzo. Bilo je mnogo gore nego što sam mislila, nisam nikada mogla sanjati da se to meni može desiti – prepričava Slavica pakao u koji je upala.

– Ja nisam verovala da je to realnost, ja sam mislila da sam u filmu. Ja uopšte nisam bila svesna te situacije, mislila sam da se to meni ne dešava, prosto to je nemoguće. Bila sam u momentu izgubljena. Nisam stigla ni da shvatim šta me je snašlo kad je žena ošamari. Pa onda me opet udari, pa opet, vičući nešto na grčkom na nju. U autu dok smo sedeli, pre nego što smo krenuli u policijsku stanicu, vrata je otvorila jedna žena, policajac, inspektor, šamarala me, tukla, govorila neke stvari koje nisam razumela – navodi Slavica.


Zatim je prošla kroz maltretiranje, neprestano su je tukli… Pričaju sa njom, ona neće da priča, udare je, ona padne, oni je podignu, viču na nju, ponovo udare, vuku po podu, šutiraju, vuku za kosu, itd. Ona je sve vreme vezana lisicama na rukama na leđima.

– U jednom trenutku je dečko koji je bio sa nama bio sa mnom zajedno u prostoriji, pa su nas naizmenično maltretirali, tukli su prvo njega pa mene, njega pa mene. Ja nisam plakala, on je kukao, što je bilo apsurdno da čovek koji ima ne znam koliko godina i ima kriminalnu prošlost iza sebe, plače. Govorio je da plačem da me neće dirati. Terali su me da sedim i gledam u jednu tačku, a ako skrenem pogled, dobijala sam udarac u glavu, a to nisu bili uopšte bezazleni udarci. Posle sam ležala u bolnici, nisam mogla da ustanem dva dana – opisuje Slavica. Maltretirali su je danima, vodili iz kancelarije u kancelariju, puštali da razmišlja, ali je ćutala…

– Govorili su da će mi pomoći ako budem sarađivala, da mi preti 20 godina zatvora, ali moj duh to nije dozvolio, moje kućno vaspitanje mi to nije dozvolilo. Za 18 sati nisam ništa jela, pila sam vode koliko su mi oni dozvoljavali jer su mi ruke sve vreme bile vezane. Na moju molbu su mi davali vodu iz flašice onoliko koliko oni smatraju da mi je dovoljno. U tom trenu prolazi mi sve kroz glavu, mislim na svoje roditelje koji mi neće oprostiti, imala sam tada 34 godine, nisam uopšte bila mlada, pa ponesena nečim, trebala sam i zdravo da razmišljam da ne treba da ulazim u tako nešto. Onda mrzim tog čoveka što me doveo u taku situaciju, pa onda kažem sebi nije me on doveo u tu situaciju, zbunjena sam. Onda govorim sebi nije on meni kriv, sama sam došla, Nisam znala šta da mislim, šta da radim, govorila sam sebi, proći će ovo, sve je prolazno. Ostala sam pri tome da ćutim, i samim tm sa iritirala inspektore koji su bili tu. Nisu verovali da jedna žena to može da trpi. Ja nisam plakala, jako sam ponosna i to je gore po mene – objašnjava Slavica.

Tada je konačno videla ozbiljnost situacije.

– Mislila sam da njega neće uhapsiti , da će mene pustiti, međutim, kada sam videla da su njega uhapsili, nije mi bilo sasvim svejedno. Bio je krvav, izgreban, pocepan, u modricama, razbarušen, uplašen… Bežao je, ko zna gde se provlačio i tako treba i da izgleda – dodaje sagovornica.

Slavicu uvode u prostoriju za prepoznavanje. On je već tu. Pitaju je da li ga poznaje, ona kaže da. Pitaju njega, on kaže da. Kratko se gledaju u šta su se uvalili. Ona je u neverici. Izvode je iz prostorije.

– Tražili su da priznam da sam učestvovala i da kažem čime se on bavi. Nisam htela da sarađujem, znala sam čime se on bavi, ali branila sam se ćutanjem. On je imao jaka dela, strašna dela – navodi Slavica.

Njen prijatelj bavio se krađom. Ulazio je u radnje, u zlatare, u rednje firmirane garderobe. Svuda po Evropi je to radio, a u Grčkoj konkretno je radio zlatare. Krađe se rade tako što se tako što se zakači sajla za rešetku i za auto, onda se izvlači rešetka, tazbije se izlog, i onda se beži sa tom robom, najčešće motorima koji su kradeni, auta su kradena, ne ostavlja se nikakav trag. To se sve dešava za nekoliko minuta, to je razrađeno, uigrano,
isplanirano…
Slavica je u zatvoru bila smeštena sa ženama iz kriminala i prostitutkama. Jedan advokat joj je otvoreno nudio da, ako mu da 50.000 evra može odmah da ide kući. Ipak, te pare nije imala, niti garancije da će se to i desiti ukoliko donese novac.

– Prvi put mi dolazi advokat posle dva dana. Zamolila sam ga da me slika, htela sam da tužim policijsku stanicu, imala sam modrice po telu i bila sam natečena, nisam mogla da ustanem. Advokat mije rekao da to ne radim, da od toga nema ništa, rekao je da sam u teškoj situaciji. Tačno mi je rekao da sam član grupe Pink Partner i da će mi se suditi za pljačke, organizovani kriminal, više nisam ni čula. Tad prvi put čujem, tad mi je mnogo loše, krećem da se onesvestim, tražim čašu vode, koju mi naravno nisu dali, ni vodu ni bilo šta drugo – navodi Slavica i opisuje susret sa zatvorenicama.

One se svaka bavi nečim, pričaju u trenutku kad one otvore vrata. Kad sam ušla sve su pogledale u mom smeru i nastao je muk. Kreće tihi žamor „pink panter, pinkpanter, pink panter“, sve su fascinirane, oduševljene, gledaju u Slavicu kao u neku retku vrstu.


– Svi se privikli, meni je to bilo čudno, svako ima neku svoju priču, da nisu krivi Svi me dočekuju tako što već znaju za šta sam optužena jer sam bila na TV. Kad sam ušla, meni su svi prišli. Oni su pogledali u mene i rekli Pink Panter. Svi su bili fascinirani. Daju mi da biram krevet, dobar dušek. Oni su mene videli kao Pink Pantera i imali su poštovanje prema meni. Ja sam to iskoristila, mudro sam ćutala, imala sam privilegiju da izabrem krevet, to su kreveti na kojima ne može da se spava. To su rešetke, metalni kreveti sa rešetkama na kojima ne može da se spava, morate da stavljate karton. Mogla sam da biram hoću gore ili dole, dale su mi dobar dušek. Odmah su mi dale kafu, pitale
da l hoću da se okupam – prepričava i doda je da joj je prva prišla jedna Albanka, koja joj je pomogla i ponudila mi sve što mi treba.

Muškarci imaju sve privilegije, telefone, a žene ne.

– Jedan od njih mi je rekao da je uhapšena Olivera Ćirković i kada ona dođe u taj zatvor, rekao mi je da se čuvam nje, da je jako opasna. Ja sam mu verovala. Ja je nisam poznavala. Oliveru dovode stražarke (shvatila sam da je trenirala košarku i da je visoka, ne znam kako izgleda). Prišla mi je. Obratila sam joj se na grčkom, ali joj je zazvučio naglasak.

OLIVERA: Jesi ti naša?

SLAVICA: Jesam.

OLIVERA: Pa, pričaj srpski, šta muljaš.– Ja sam već dobila posao, u magacinu da dajem prvu pomoć u vidu šampon, toalet papir, četkicu za zube. Pozvali su me napred, videla Oliveru, pitala sam je da li je iz Srbije, samo me je pogledala nezainteresovano. Kad sam joj donela tu prvu pomoć, kažem joj da sam Slavica.

– Otišla sam kod čuvarke i pitala je l može da bude sa mnom u sobi. Kad dolazite u zatvor, jako je važno da nekoga poznajete da vam nešto da, jer oni daju posteljinu koja je prljava, ćebad koje smrde, ja sam zamolila da bude sa mnom, oni su prihvatili. Ona je mene tada pitala šta si ti tražila sa tim dotičnim mojim prijateljem, ja pitam što, ona kaže on je cinkara, on je nas sve namestio. Ja sam rekla to je nemoguće, ja tog čoveka znam. Ona kaže ti nisi normalna, znaš ti kakva robija tebi preti. Ona kaže ja znam da ti nemaš veze sa tim ali ti nisi svesna u kakvoj si ozbiljnoj situaciji. Tu sam se 1x zabrinula za sebe – prestravljena je bila Slavica.

– Ja sam rekla da ne verujem, onda je ona rekla da će advokat da joj donese papire, pitaćeš Albanku da ti to prevede na engleski. Tako je i bilo, ja sam pričala sa njenim advokatom, pročitala da je on rekao da je on radio za Oliverinog momka, da je radio sa njom. Ja sam shvatila ozbiljnost situacije, znala sam da mi preti mnogo godina, iako nemaju nikakv dokaze jer u Grčkoj se ne sudi po dokazima. Mene je spomenuo „ona nema nikakve veze sa tim“. On se za sebe borio, smanjivao je sebi godine, ali se na kraju ispostavilo da je njemu smanjeno 6 godina zbog saradnje policije a meni su ih dodali zbog nesaradnje sa plicijom – objašnjava.

– U početku sam ja bila jako rezervisana prema njoj jer je on rekao da je ona opasna, da je ovakva da je onakva, da se pazim, da se čuvam, ali onda vremenom, videla sam da smo dosta vremena provodile zajedno, bile dosta upućene jedna na drugu, jedine dve Srpkinje u grčkom zatvoru. Ja sam videla da je iskren i dobar čovek, pomogla mi je dosta -otkriva sagovornica.

Dodaje da je Slavica pobegla iz zatvora posle nekoliko meseci, ali da ona nije želela da to uradi… Posle 18 meseci izvedena je pred sud. Nudili su joj da plati 50.000 evra i izađe odmah, ali da nije imala novac pa je odležala još šest meseci, ukupno dve godine…

Izvor: Kurir.rs/foto:printscrean

Podeli članak

Komentari