Home / FOTO RAZGLEDNICA / Tajna kamene palate iz Mačkata, Zlatibor

Tajna kamene palate iz Mačkata, Zlatibor

Za­vr­šne bor­be za Kaj­mak­ča­lan obi­lo­va­le su neo­če­ki­va­nim pre­o­kre­ti­ma i do­ga­đa­ji­ma ko­ji su sva­kog ča­sa ne­ko­ga mo­gli od­ve­sti u ka­ta­stro­fu ili oven­ča­ti sla­vom. Obe voj­ske vo­de boj pod ja­kim psihičkim op­te­re­će­njem, za­ve­tom svojih sta­re­ši­na, a samo jed­na ga mo­že is­pu­ni­ti. Bu­ga­ri su do­bi­li na­re­đe­nje da po­lo­ža­je bra­ne do posled­njeg voj­ni­ka, a Sr­bi su za­ve­to­va­ni da ga mo­ra­ju osvo­ji­ti po ce­nu ži­vo­ta. Stre­me jed­nom istom ci­lju, Or­lo­vom gne­zdu – pr­vi da ga od­bra­ne, dru­gi da ga osvoje.

Sa svo­jom pr­vom če­tom dru­gog ba­ta­ljo­na IV pe­ša­dij­skog pu­ka Drin­ske di­vi­zi­je u rovu se na­la­zio i Rat­ko Šo­pa­lo­vić iz Mač­ka­ta. Da po­gle­da­mo šta je mla­dić u svoj dnev­nik za­pi­sao, a šta je zbog skrom­no­sti pre­ću­tao, a dru­gi is­pri­ča­li:

„U no­ći 18/19. sep­tem­bra na vr­hu Kaj­mak­ča­la­na vo­di­mo sa Bu­ga­ri­ma bor­bu pr­sa u prsa, dej­stvu­ju sa­mo ba­jo­ne­ti i bom­be, čas u na­šim, po­tom u bu­gar­skim ro­vo­vi­ma. Tam­na noć, gu­sta ma­gla, ja­ka sne­žna olu­ja i stu­den na vi­si­ni od 2.525 me­ta­ra stvara­ju ogrom­ne pro­ble­me, pro­tiv­nič­ke rat­ni­ke pre­po­zna­je­mo je­di­no po go­vo­ru i šle­mo­vi­ma.

De­sno oko pu­če kao le­de­ni­ca

U po­vre­me­nim sna­žnim ju­ri­ši­ma uspe­va­mo da ih is­te­ra­mo iz ro­vo­va i na­te­ra­mo u bekstvo, ali tek što kre­ne­mo za nji­ma sti­že na­re­đe­nje da go­nje­nje ob­u­sta­vi­mo. Iste no­ći nji­ma sti­go­še ja­ka pojačanja, pa sle­de­ćeg ju­tra kao su­ma­nu­ti kre­nu­še da po­vra­te iz­gu­blje­ne po­lo­ža­je. Na­pa­da­ju u ta­la­si­ma, le­sa za le­som uda­ra na na­še ro­vo­ve. Na­ša va­tra ih do­če­ku­je i oba­ra kao sno­plje. Is­pred sebe imam pun san­duk fran­cu­skih bom­bi ko­je se pa­le kao ši­bi­ce. Ne šte­dim ih, le­te kao da ih auto­ma­ti iz­ba­cu­ju i pra­ve ka­ma­re od mr­tvih Bu­ga­ra.

Kad po­sled­nju iz­va­dih iz san­du­ka i ba­cih uda­ri me pu­šča­no zr­no u obraz, po­za­di jabu­či­ce, i iza­đe na su­prot­noj stra­ni gla­ve. U te­škoj ne­sre­ći, baš ni ma­lo sreće. De­sno oko pu­če kao le­de­ni­ca, kuršum na le­vom pre­se­če nerv i iz gor­nje vilice iz­bi če­ti­ri zu­ba. Le­žim ne­mo­ćan, ni­šta ne vi­dim, bo­lo­vi ne­sno­sni. Mo­ji dru­go­vi pri­tr­ča­še, uka­za­še mi pr­vu po­moć i po­ne­še na no­si­li­ma ka previjalištu.

Me­đu­tim, mo­j i spa­si­o­ci ni­su pre­šli ni sto­ti­ak me­ta­ra, te­ška gra­na­ta nas su­sti­že i ra­ni obo­ji­cu, pod­na­red­ni­ka Ma­ri­ća i ka­pla­ra Ći­ro­vi­ća. Sre­ćom br­zo sti­go­še nosioci ra­nje­ni­ka, pri­hva­ti­še me i od­ne­še u pu­kov­sko pre­vi­ja­li­šte. Do­đo­še lekari, pre­gle­da­še me. Ču­jem da je­dan od njih re­če:
– Ne­moj­te ga ni­šta mu­či­ti, br­zo će on iz­dah­nu­ti!

Osta­li le­ka­ri pre­vi­še mi ra­ne i no­si­o­ci me ubr­zo od­ne­še do en­gle­ske polj­ske bolnice ko­ja be­še sme­šte­na pod ve­li­kim ša­to­ri­ma. Na­kon tri da­na do­ne­kle se psihički smi­rih. Po­mi­rih se sa sta­njem ko­je mi je sud­bi­na do­de­li­la.

Či­ta­vo vre­me hra­brio me Mi­lan Ka­lje­vić iz Bra­ne­ža­ca, moj ze­mljak ko­ji je ra­njen le­žao po­red me­ne. Če­tvr­tog da­na po­se­ti me princ Đor­đe Ka­ra­đor­đe­vić.
Za­hva­lju­ju­ći nje­go­voj in­ter­ven­ci­ji pre­ne­še me do vo­za ko­ji me od­ve­ze do francuske bol­ni­ce na Zej­tin­li­ku, na pe­ri­fe­ri­ji So­lu­na. Tu je moj opo­ra­vak, zahvalju­ju­ći za­u­zi­ma­nju i bri­zi fran­cu­skih le­ka­ra i se­sta­ra, br­zo na­pre­do­vao”.

Bude se sećanja

Nakon par dana, u pratnji ađutanta, u bolnicu dođoše regent Aleksandar Karađorđević i predsednik vlade Nikola Pašić. Obilaze bolesnike. Prilazeći Ratkovom krevetu lekari ih obaveštavaju da je mladić teško povređen, metak mu je pogodio slepoočnicu i trajno uništio vid. Dirnut tragedijom mladog čoveka, budući kralj sede na krevet, uze ranjenikovu ruku i obrati mu se rečima iskrenog saosećanja:
– Junače, znam da ti je teško, vid si izgubio…
– Jeste, visočanstvo, teško mi je što se više na mogu boriti za kralja i otadžbinu…
Reči iskrenog patriotizma i rodoljublja, izgovorene u trenut­ku lič­ne tra­ge­di­je i pot­pu­no ne­iz­ve­sne bu­duć­no­sti, sve pri­sut­ne dir­nu­še do dna du­še. Na­sta­de ta­jac… Ne­mi po­gle­di sve go­vo­re. Ti­ši­nu preki­da pre­sto­lo­na­sled­nik:
– Ju­na­če, mi ti sve mo­že­mo da­ti, je­di­no ti vid ne mo­že­mo po­vra­ti­ti!

Bu­du­ći kralj obe­ća da će bri­gu o pre­te­škom ra­nje­ni­ku pre­u­ze­ti dr­ža­va, po­sla­će ga u Fran­cu­sku da za­vr­ši spe­ci­jal­ne po­li­tič­ke i oba­ve­štaj­ne ško­le. Pri od­la­sku rukama pri­di­že Rat­ko­vu gla­vu, po­lju­bi je i po­že­le da se oba­ve­zno vi­de u oslobođenoj otadž­bi­ni.

Dr­žav­ni­ci na­pu­sti­še bol­ni­cu, a ra­nje­nik u ma­loj so­bi­ci osta­de sa svo­jom tu­gom i se­strom, ko­ja je da­no­noć­no de­žu­ra­la kraj nje­go­ve po­ste­lje.

Ra­nje­nik po­vre­me­no ču­je po­tmu­le plo­tu­ne to­po­va ko­ji do­pi­ru iz da­lji­ne, to nje­go­vi dru­go­vi kr­če put ka slo­bo­di, ka Sr­bi­ji. Na­ža­lost, vr­ho­ve čem­pre­sa u kru­gu bolnice po­zla­će­ne sun­če­vim zra­ci­ma kasnog sep­tem­bra ni­je vi­deo, ni­ti će ikad više vi­de­ti. Osta­de sam da u ve­či­toj ta­mi raz­mi­šlja o pro­šlo­sti, dr­žav­ni­ci obećaše da će dr­ža­va pre­u­ze­ti bri­gu o bu­duć­no­sti.

Dok le­ži u bo­le­snič­koj po­ste­lji, se­ća­njem na pro­šlost, že­li da bar na tre­nu­tak oda­gna mi­sli o svo­joj zloj sud­bi­ni. Sli­ke iz mla­do­sti sme­nju­ju se kao na filmskoj tra­ci.  One ga vra­ća­ju u sreć­na vre­me­na ka­da mu je naj­ve­ća ra­dost bi­la da se o pra­zni­ci­ma sa pri­ja­te­lji­ma oku­pi na ne­koj grad­skoj za­ba­vi, sla­vi, bi­lo kakvoj svet­ko­vi­ni, ma­da ni­je pro­pu­štao ni va­ša­re i se­oska po­se­la. A on ve­se­ljak i ka­va­ljer, svu­da ra­do vi­đen i po­že­ljan, po­go­to­vo u dru­štvu de­vo­ja­ka.

Bu­de se se­ća­nja na po­če­tak ra­ta sa Tur­ci­ma ka­da je kao pri­pad­nik po­sled­nje od­bra­ ne vo­dio ko­mo­ru do Sje­ni­ce i dru­gih san­džač­kih gra­do­va. U Ve­li­ki rat od­la­zi sa svo­jim dru­go­vi­ma ka­drov­ci­ma. Bor­bu na Kr­sta­cu ni­kad ne­će za­bo­ra­vi­ti, do­ne­la mu je pr­vo rat­no od­li­ko­va­nje, Zlat­ni or­den „Mi­loš Obi­lić’. Na Dri­ni je gru­di opet ukra­sio istim or­de­nom, sa­da sre­br­nim. Za­ro­bi­li su ga Austri­jan­ci kod Čač­ka, Bugari na pla­ni­ni Ku­ka­vi­ci, ali za­hva­lju­ju­ći er­skoj do­se­tlji­vo­sti, mu­dro­sti i hrabro­sti oba pu­ta ih je nad­mu­drio i po­be­gao.

Se­ćao se po­sled­njeg su­sre­ta sa ocem Gvo­zde­nom, tre­će­po­ziv­cem Če­tvr­tog pu­ka, prilikom po­vla­če­nja pre­ko Cr­ne Go­re. Na krat­ko su se sa­sta­li u An­dri­je­vi­ci i rasta­li sa že­ljom da se vi­de u oslobođenoj otadž­bi­ni. Rat­ko je još u So­lu­nu doznao tu­žnu vest da im je to bi­lo po­sled­nje vi­đe­nje. Po­što je to­kom od­stu­pa­nja kroz Al­ba­ni­ju bio kon­tu­zo­van, Gvo­zden je upu­ćen u Fran­cu­sku na lečenje. Po­sle oporav­ka, iz lu­ke Tu­lon kre­nuo je la­đom „Ga­li­ja” na So­lun­ski front. Kod ostr­va Sar­di­ni­je tor­pe­do­va­na je i na mor­sko dno od­ne­la 600 fran­cu­skih i 200 srp­skih rat­ni­ka, me­đu ko­ji­ma se na­la­zio i Gvozden.

Br­zo se adap­ti­rao na lo­gor­ske uslo­ve

Po­lo­vi­nom ok­to­bra, za­le­če­nih ra­na, Rat­ko je na­pu­stio so­lun­sku bol­ni­cu i po preporu­ci re­gen­ta sa pra­ti­o­cem oti­šao u Fran­cu­sku. Ob­i­šao je mno­ge gra­do­ve: Pariz, Ni­cu, Li­on, Mar­sej, Bor­do… Ali uviđa da ova tur­ne­ja za nje­ga hendikepiranog ne­ma ni­ka­kvu svr­hu. Pre­la­zi u Afri­ku, obi­la­zi Tu­nis, Al­žir, Maroko i ko­nač­no do­spe­va u sa­ve­znič­ki lo­gor rat­nih in­va­li­da u bli­zi­ni gra­da Alžira.

Br­zo se adap­ti­rao na lo­gor­ske uslo­ve, u nje­mu je na­šao sve što mu je bi­lo potrebno za je­dan mi­ran ži­vot ka­kav je ta­da mo­rao vo­di­ti. Sklo­pio je prijateljstva sa se­bi slič­nim stra­dal­ni­ci­ma ta­ko da mu je i dru­štve­ni ži­vot bio za­ni­mljiv. Do­no­si od­lu­ku da se ne vra­ća u Sr­bi­ju, osta­će tu. Ali jed­nog maj­skog da­na 1919. go­di­ne u lo­gor sti­že francuski admiral Geprat sa pismom regenta Aleksandra kojim ga podseća na dogovor u Solunu i poziva da se odmah vrati u otadžbinu. Ratko menja planove, francuskim razaračem stiće u Dubrovnik, a odatle u pratnji jednog oficira vozom je doputovao u Beograd i smestio u Dom invalida na Vračaru.

Posle nekoliko dana dva ratna druga imala su srdačan susret u Dvoru. Vladar je pono­vio i po­tvr­dio sva obe­ća­ nja da­ta u so­lun­skoj bol­ni­ci. Po­nu­dio je kum­stvo pril­kom Rat­ko­ve že­nid­be, dao diskreci­ono pra­vo ko­jim ga bez na­ja­ve mo­že posetiti. Na re­gen­to­vu in­ter­ven­ci­ju mi­ni­star voj­ske i mor­na­ri­ce, no­vem­bra 1921. iz­da­je mu do­zvo­lu da u Pan­če­vu otvo­ri voj­nič­ku kan­ti­nu. Ka­da je za koman­dan­ta Druge ar­mij­ske obla­sti u Sa­ra­je­vu do­šao đe­ne­ral Kr­sta Smi­lja­nić, do­bi­ja kan­ti­nu u naj­ve­ćem voj­nom lo­go­ru u ze­mlji. Do­veo je bra­ta da mu po­ma­že u po­slo­vi­ma ko­ji su se ve­o­ma uspešno od­vi­ja­li.

Čud­na je sud­bi­na Rat­ka Šo­pa­lo­vi­ća, zla­ti­bor­skog rat­ni­ka, dvo­stru­kog vi­te­za Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde. Na me­stu ra­nja­va­nja bio je jed­nom no­gom u gro­bu, le­ka­ri mu davali ne­ko­li­ko sa­ti ži­vo­ta, on ih deman­tu­je i opo­ra­vlja se. Dok lu­ta Evro­pom muče ga sva­ko­ja­ke mi­sli, ka­kvu će mu po­moć po­nu­di­ti vla­dar. Ako za­boravi? Onda mu se javljaju slike onih sapatnika iz ranijih ratova što sede po ulicama, sa kapom ispred sebe i traže milostinju od prolaznika. U beznađu donosi odluku da ostane u logoru, ali kraljevo pismo donosi preokret u njegovom životu. Kao feniks uzdigao se iz pepela i proživeo dug i uspešan život. Da li je kraljeva pomoć bila dragocena? Da, svakako, ali ne i presudna. Mnogi su u život kreta­li zdra­vi, sa ve­ćom po­mo­ći sa di­plo­ma­ma, ali su pro­pa­da­li. Rat­ko je imao mno­ge oso­bi­ne ko­je su po­se­do­va­li sa­mo uspe­šni lju­di.­­

Medalje za hrabrost

Rat­ko je na mno­gim po­lji­ma svog de­lo­va­nja bio uspe­šan. Do­ka­zao se kao rat­nik, za go­di­nu da­na oki­tio se sa Zlat­nom i Sre­br­nom me­da­ljom za hra­brost „Mi­loš Obi­lić”, to­kom da­ljeg ra­to­va­nja na nje­go­vim gru­di­ma za­si­ja­le su dve naj­vred­ni­je, Zlat­ni i Sre­br­ni or­den Ka­ra­đor­đe­ve zve­zde sa ma­če­vi­ma, tu su još Or­den Ju­go­slo­ven­ske krune V re­da, Spo­me­ni­ca za rat sa Tur­skom 1912., Spo­me­ni­ca za rat sa Bu­gar­skom 1913. i Al­ban­ska spo­me­ni­ca. Bio je po­ro­di­čan čo­vek, iz tri bra­ka osta­vio je pet si­no­va, sma­trao je da mu je to naj­ve­će bo­gat­stvo. Kad se pr­vi put Rat­ko že­nio, ok­to­bra 1921. godi­ne, kralj je odr­žao obe­ća­nje. Ni­je mo­gao pri­su­stvo­va­ti svadbi zbog odlaska na sahranu grčkog prestolonaslednika, ali ga je zastupao užički političar Miša Trifunović.

Poslovi u Pančevu, pogotovo u Sarajevu donosili su veliki profit što najbolje govori palata kojom je ukrasio centar Mačkata. Na ovaj izvanredni objekat, kakav se u to vreme nije mogao videti u čitavom kraju, potrošio je mnogo novca i vremena. Najbolji imotski majstori gra­di­li su ga de­set go­di­na od kle­sa­nog ka­me­na sa tri tor­nja na kro­vu. O zla­ti­bor­skom Lu­ju Lo­vri­ću re­ci­mo i ovo. Lju­di sa ova­ko te­škim fi­zič­kim hen­di­ke­pom obič­no se po­vla­če u se­be, iz­be­ga­va­ju dru­štvo, naj­bo­lje se ose­ća­ju u sa­mo­ći zbog ose­ća­ja in­fe­ri­or­no­sti. Rat­ko je bio su­šta su­prot­nost, uži­vao je da lju­de oku­plja oko se­be, da stva­ra pri­ja­te­lje. Po­red ku­ma Alek­san­dra, pri­ja­te­lji su mu bi­li broj­ni vi­so­ki dr­žav­ni­ci i po­li­ti­ča­ri: princ Đor­đe Ka­ra­đor­đe­vić, Mi­lan Sto­ja­di­no­vić, Pe­tar Živ­ko­vić, Lju­ba Da­vi­do­vić, Mi­ša Trifuno­vić, Aco Stoja­no­vić, đe­ne­ra­li Kr­sta Smi­lja­nić, Ste­van Ha­džić, Lju­bo­mir Ma­rić…

Dvo­stru­ki no­si­lac naj­ve­ćeg rat­nog od­li­ko­va­nja Rat­ko Šo­pa­lo­vić ro­đen je 1893. godine, u po­ro­di­ci ze­mljo­rad­ni­ka Gvo­zde­na i Mi­le­ni­je, a umro 1969. go­di­ne i sahranjen u Mač­ka­tu.

Pi­še: Mi­li­sav R. Đe­nić

Podeli članak

Komentari

www.rceurope.rs