Home / FOTO RAZGLEDNICA / SUSRET SA ISTORIJOM: Čovek koji se nije plašio Josipa Broza

SUSRET SA ISTORIJOM: Čovek koji se nije plašio Josipa Broza

Povodom knjige o Slobodanu Peneziću Krcunu „Pisma bez kurira“, u izdanju Kompanije „Novosti“ i Istorijskog arhiva Užica.

AUTOMOBIL marke „oldsmobil“ registracionih oznaka VS-20-55, 6. novembra 1964. godine u 11.55 kreće iz dvorišta Vlade Srbije ka Titovom Užicu. U njemu su Slobodan Penezić, Svetolik Lazarević, Ljubo Mijatović. Posle pedesetak minuta i pedeset pređenih kilometara stižu do Šopića kod kolubarskih kopova. Auto, kojim je upravljao vozač Milorad Lomić, udario je u stub branika, zatim prešao na drugu stranu, oborio branik, niz nasip se sjurio na travnatu ledinu tridesetak metara i zakucao se u debelo stablo jasena. Krcun je sedeo do vozača, u trenutku udara, bio je poluokrenut i upitao ga je: „Šta to bi, Lomiću?“

Šofer, koji ga je vozio blizu 20 godina, nije stigao da odgovori. To su bile poslednje reči Slobodana Penezića Krcuna.

Poginuo je na putu gde je znao da svrati u prvu drumsku mehanu i sa seljacima, šoferima teških kamiona i „burazerima“, naravno, popije dva polića ljute naiskap. Svi oni su ga prosto zvali – Krcun, nikako drukčije. Kao da nije imao ime – Slobodan Penezić. Svoj čuveni nadimak dobio je kao student Poljoprivrednog fakulteta daleke 1937. godine po jednom od junaka iz popularnog stripa „Krcun i Moca“, koji je objavljivan u „Ježu“.

Možda je baš zbog tih polića rakije sa rabadžijama u vreme njegove pogibije već počela da kruži legenda kao o simbolu otpora srpskih komunista protiv Tita.

A samo dva dana pre tragičnog udesa kod Šopića, Žarko Veselinov, sekretar CK Srbije, otvorio je sednicu Izvršnog komiteta najvišeg organa komunista Srbije rečima „da mu je postavljen zahtev da ispita tvrdnje, koje su nekim doušničkim putem dospele do političkog vrha, o tome da je Krcun negde govorio da Tito radi na razbijanju jedinstva srpskih kadrova“.

Kada je stigla vest o pogibiji, gotovo svi članovi Izvršnog komiteta namah su pomislili da je izvršio samoubistvo…

I od tad do danas, nikako da se razveje tajna Krcunovog udesa. Pričalo se, kuloarski, pa i gotovo javno, već sedamdesetih, po Beogradu i Srbiji, da je ubijen… To nikada nije provereno, ni potvrđeno.

Slutnje su potkrepljivane raznim detaljima koji su, očigledno, ukazivali na to da se nije radilo o običnom udesu. Formirane su tri komisije, dve republičke i rezultat je bio isti – saobraćajni udes. Međutim, 26 godina kasnije, u leto 1990. godine, progovorio je Slavko Ristić, načelnik bezbednosti saobraćaja beogradskog SUP, koji je potpisao saopštenje komisije koja je vršila uviđaj: „Krcun je bio ubijen. Zapisnik sam potpisao jer sam morao!“ I od tad ponovo muk. U arhivama, mrtvim kolosecima istorije, nije pronađen odgovor.

MOĆ Tito, Pera Stambolić i Krcun na izlazu iz Belog dvora

Kada se slože sve kockice onog što je objavljeno, mnogo toga ukazuje da je Broz umešao svoje prste u ovu operaciju, jer, naravno, sledi pitanje: Kako bi protekao Brionski plenum da je Krcun poživeo još dve godine?

Da li je Krcun zaista rekao da Tito radi na razbijanju jedinstva srpskih kadrova, ne može se sa sigurnošću potvrditi. Ali tačno je da se pre ovog tragičnog događaja Srbijom šaptalo, od uva do uva, o njegovim „okršajima“ sa najvećim sinom naših naroda i narodnosti.

PREPRIČAVALO se u potaji da je na jednoj večeri kod Tita i Jovanke nagazio njihovog kućnog ljubimca, koji je bolno zacvilio.

– Šta to radiš – ljutito mu se obratio maršal.

– U mom užičkom kraju, kad nekog zoveš u goste, onda vežeš kera… – ercovski je odgovorio Krcun.

STRADALNICI Leka Ranković i Krcun Penezić

Čaršijom se prenosila epizoda iz „Plavog voza“, sa njihovog zajedničkog puta u Rijeku, kada je Krcun u prisustvu Aleksandra Rankovića Leke, uz piće, rekao svom vrhovnom komandantu:

– Stari, ne brini za sebe dok smo ti mi Srbi verni. A ako nas izgubiš, neće te tvoji Hrvati i Slovenci spasti.

A onda je počeo da nabraja sve smenjene srpske rukovodioce i generale.

– Odbacuješ nas kao prljave čarape. Samo ne znam kad će doći red i na nas dvojicu?!

Tito je ljutito ustao i napustio salon „Plavog voza“ i zalupio vratima. A Krcun je nastavio da ispija staru prepečenicu.

Josip Broz nije prečuo, niti zaboravio ove reči, tim pre što ga je Jovanka već dugo upozoravala da će mu Srbi „pomutiti planove“. Od Rankovića je zahtevao da protiv Penezića sprovede partijsku istragu, što je on i učinio. Smrt kod Šopića zaustavila je političku eliminaciju predsednika srpske vlade.

Tačno je i da je Krcun često iznosio „jeretičke“ stavove. Makedoncima je otvoreno govorio da „za to što imaju svoju državu mogu da zahvale srpskom vojniku i velikodušnosti srpskih komunista“.

Funkcionerima sa Kosova je stalno nabijao na nos kako Srbija živi, zahvaljujući njima, u „ratnom stanju“.

Umeo je da kaže: „Nismo se mi Srbi borili za čupavog Marksa, već za Srbiju!“

SA vojvođanskim autonomašima je bio u stalnom klinču.

Slovencima je jasno stavljao do znanja da zna kako oni izvoze dva i po puta više robe nego što su u stanju da proizvedu. Roba iz Srbije je odlazila u Sloveniju, tamo spremana i doterivana za izvoz…

Kad su mu u jednoj raspravi u Zagrebu zamerili što se u Beogradu gradi drugi, Zvezdin stadion, odmah pored stadiona JNA, i to sa mnogo većim kapacitetom, Krcun je narednog jutra pozvao projektante „Marakane“ i naložio im da povećaju kapacitet sa 70.000 na 100.000 gledalaca. Bio je veliki zvezdaš i preko Zvezde je srbovao.

Otvoreno je govorio da postoje dve teze o ulozi Draže Mihailovića koje se ne mogu izmiriti:

„Po prvoj, Draža je, prosto uzeto, bio kvisling i tu više nema šta da se doda. Po drugom mišljenju, koje i ja delim, Draža je bio vođa kontrarevolucije u Jugoslaviji, a ne kvisling. Draža je mrzeo Nemce, kao i ja! Mi smo ga gonili i ubili, ali zato što je bio vođa kontrarevolucije, a mi smo izvodili revoluciju“.

Moćni Krcun, vlasnik tuđih života i smrti, čovek koji je u Srbiji stvorio Oznu, koja je bila čas narodna, a čas državna i partijska policija, koji je organizovao hvatanje Draže Mihailovića i bio šef Udbe, pred kraj života postao je u narodu, kome je bledela nacionalna svest, „dobar Srbin“.

DELEGACIJA Tito, Veljko Mićunović i Krcun kod Nasera

Ovaj sentimentalan i ciničan, žestok i inteligentan čovek, kako je o njemu govorio Milovan Đilas, voleo je umetnike, glumce, pisce, i ljude koji kritički misle.

Negovao je duboko prijateljstvo sa Dobricom Ćosićem i, po svemu sudeći, Dobrica je preko njega omogućio političku i onu drugu zaštitu prvom opozicionom jezgru sa polovine prošlog veka koje se okupljalo u Siminoj 9a, a koje su činili Voja Đurić (istoričar umetnosti), Dejan Medaković, Mića Popović, Pavle Ivić, Živorad Stojković, Borislav Mihajlović Mihiz.

I UPRAVO taj Mihiz koji se sa Krcunom prvi put sreo početkom šezdesetih godina prošlog veka, u stanu čuvenog Ratka Draževića, u svojoj „Autobiografiji o drugima“ piše:

„Slušao sam od svojih poznanika iz ojađenih građanskih porodica priče o velikom, strašnom udbašu, o njegovim iznenadnim upadima u posleratne zatvore, o ciničnom ponašanju prema zatvorenicima ovog gospodara života i smrti, koji je mogao da te pošalje očas na gubilište, ili da ti u iznenadnom trenutku samilosti moćnika otvori kapije zatvora. Šaputalo se da pije i u piću jeretiči i prevrće i ispoveda dušu…

„Izazivao me je na moj prvi hitac. Ispalih ga:

– Sanjate li ih često?

„Imao sam i ja svoj test i postavljao sam ga iznenada i bez uvoda u razgovoru s ljudima za koje sam znao da su se igrali opasne igre tuđih smrti, ‘hrane naopake’… Kao da odgovara na najprirodnije pitanje na svetu, Krcun nije ni trepnuo:

– Sanjam ih svake noći. I pojedinačno i onako džumle, na gomilu.

DVA ODELABIO je pravi asketa, nije bio gramziv, niti žudeo za bogaćenjem i otimanjem tuđeg. Gotovo svaki predsednik opštine imao je bolji stan od njega. I dok su se funkcioneri oko njega širili u tuđim vilama, on, Krcun je sa porodicom živeo u malom stanu. U njemu iskrzane fotelje, drveni kreveti prekriveni vojničkim ćebadima. U ormanu samo dva para odela, čak i u vreme kad je postao predsednik vlade.

– A mnogo ih je?

– Mnogo.

„… Tako je naše nadgornjavanje trajalo sve dok nisam u jednom trenutku zaista preterao:

– Peneziću, znate li vi da su vaše ruke krvave do lakata?

„Samo me je prezrivo pogledao svojim velikim užagrenim očima:

– Opet golicate tom tupom sremačkom bricom. Do lakata?! Čoveče, meni su ruke krvave do ramena!“

I MIROSLAV Krleža je zabeležio kako je sa Krcunom uspostavio bliske odnose:

„Posle jedne posete Gornjem Milanovcu, 1961. godine, lokalna služba me je ocinkarila da sam tražio da vidim rodnu kuću svog prijatelja Dragiše Vasića (najbližeg saradnika Draže Mihailovića).

„Sutradan sam sjedio u njegovu kabinetu. Primio me ne znam kako srdačno i negde u sredini razgovora saopćio da želi nešto više čuti o Vasiću, jer o njemu vrlo malo zna. Ispričao sam mu nekoliko noveleta o svom drugovanju sa Vasićem, što je njemu bilo potpuno nepoznato. Tako smo se Krcun i ja sprijateljili i više se puta nakon toga sretali u Beogradu i na Brionima.“

Godinama se na Grupi za svetsku književnost na Filološkom fakultetu prepričavalo kako je ovu katedru, zapravo, osnovao Krcun. Naime, profesor Voja Đurić sačinio je elaborat za pokretanje elitnog odeljenja koje bi školovalo pisce i znalce svetske literature. Lutao je od ministarstva do ministarstva i nije dobijao nikakav odgovor. Najzad se javio Krcunu, koji mu je zakazao sastanak u restoranu „Aca devetka“ na Košutnjaku. Čim je Krcun stigao, odmah je naručio litar rakije i prepričavao razne dogodovštine ne spominjući priču o novoj katedri. Posle sat vremena pozvao je Đurića da izađu napolje. Stali su pored bunara koje se nalazi na sredini dvorišta i Krcun je izvadio pištolj i rekao profesoru:

– Vidite mene, vidite pištolj, vidite bunar… Za čas može da vas proguta mrak… Vredi li osnivati tu svetsku književnost?

– Vredi – odgovorio je sleđeni profesor.

– Onda osnivajte!

Za nekoliko dana stigla su sva potrebna dokumenta.

– Bio je to čovek sevapa i inata. U isti mah i hleb i otrov! – rekao je za njega Dragoljub Jovanović, koga je Krcun tri puta hapsio.

Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Pored porodice, njegovih proletera i Leke Rankovića, došlo je još 50.000 ljudi. Zvuke posmrtnog marša Josip Broz nije mogao da čuje jer je u tom trenutku, na Brdu kod Kranja, veselo čavrljao sa američkim glumcem Kirkom Daglasom.

VRHOVNOM KOMANDANTU SPASAO GLAVU

KRCUN je jednom prilikom pričao o poslednjim danima Užičke republike, 1941. godine. Kada su Nemci napali, Tito i Krcun su bili sami, prethodne noći svi su se povukli na Zlatibor. Vrhovni komandant se našao u panici. Izgledalo je da se neće izvući. A živ nije hteo u nemačke ruke. I tada, kada je već pomišljao da se ubije, Krcun ga zgrabi za ruku i povuče ga za sobom: „Ovuda, Stari!“ Kao Užičanin, znao je kuda i kako da se izvuče preko obližnjeg brda Zabučja, a posle dalje sa drugima put Dobroselice i Uvca.

DVA ODELABIO je pravi asketa, nije bio gramziv, niti žudeo za bogaćenjem i otimanjem tuđeg. Gotovo svaki predsednik opštine imao je bolji stan od njega. I dok su se funkcioneri oko njega širili u tuđim vilama, on, Krcun je sa porodicom živeo u malom stanu. U njemu iskrzane fotelje, drveni kreveti prekriveni vojničkim ćebadima. U ormanu samo dva para odela, čak i u vreme kad je postao predsednik vlade.

Izvor:novosti.rs/Ivan Miladinović

Podeli članak

Komentari

www.rceurope.rs