Home / FOTO RAZGLEDNICA / Stvari kojima treba da naučite svoje dete da bi bilo bezbedno
Child with school backpack and book walking in the park

Stvari kojima treba da naučite svoje dete da bi bilo bezbedno

Kad su deca mala trudimo se da ih uvek imamo na oku i retko razmišljamo da im se nešto može desiti. Ipak, u prepunom parku sa dvoje ili troje dece, lako se može desiti da se jedno popne na vrh penjalice i da, dok ga ubeđujete da siđe, drugo izgubite iz vida. Ili, kada dete malo poraste, pa postane normalno da samo odlazi u školu i ostaje samo kod kuće, a vas briga ne napušta. Zbog takvih situacija važno je da vaše dete neke stvari zna unapred. Može li vaše dete reći da zna sve ovo što sledi u tekstu?

Znam kada i kako pozvati pomoć, znam telefonske brojeve hitne pomoći (194), vatrogasaca (193), policije (192).

Nikad ne pišem svoje lične podatke na predmete i druga mesta na kojima ih svako može videti.

Razgovaram sa svojim roditeljima o stvarima koje su mi se dogodile, a koje me plaše i zbog kojih se osećam nelagodno ili tužno.

Znam razliku između “dobre” tajne i “loše” tajne. Dobra tajna je zabavna i zbog nje smo veseli, poput iznenađenja za rođendan. Lošu tajnu je neprijatno čuvati i zbog nje smo uznemireni. Takvu tajnu treba da poverimo roditeljima ili drugoj odrasloj osobi u koju imamo poverenja i to nas ne čini “izdajicama”.

Znam da je stranac svako koga ne poznajem dobro. Iako te ljude prepoznajem (prodavac u marketu, poštar…), sve su to stranci. Stranac može biti osoba koja je ljubazna prema meni i zna moje ime, ali svejedno nikada nigde s njim ne odlazim, bez prisustva roditelja. Strancima nikada ne govorim svoje puno ime, gde stanujem ili druge lične podatke.

Izbegavam da se potpuno sam/a igram van kuće ili na javnim mestima.

Kad hodam blizu puta, uvek idem stranom kojom mogu da vidim automobile koji mi dolaze u susret. Oprezan/na sam kad vidim da se neki automobil zaustavlja blizu mene. Nikad ne idem kraćim putem ako se radi o usamljenim ili napuštenim mestima.

Znam da ne smem da se zaustavljam pored stranaca u nepoznatim automobilima, iako se stranac u automobilu može činiti nasmejan i ljubazan. Ako treba da bežim, trčim u suprotnom smeru od onog kojim nepoznati automobil dolazi.

Ako sam u opasnosti, znam da je za mene bolje ako vičem i bežim, nego da pokušam da se sakrijem. Ako mi pristupi stranac s čudnom ili lošom namerom, ja ću vikati “upomoć”, trčati prema drugim odraslim osobama i reći im šta se događa.

Ako se nađem u nevolji, u redu je da vičem i da se borim – treba da pokušam da učinim sve! Vikanje je najvažnije, treba da vičem; “NE”, “UPOMOĆ” ili “VATRA” – kako bi privukao/la pažnju drugih ljudi.
Znam da kad sam sam/a kod kuće, treba da zatvorim prozore i zaključam vrata. Ako se vratim kući, (a znam da roditelja nema) i zateknem otključana vrata ili razbijen prozor, otići ću kod osobe koju dobro poznajem ili ću se vratiti u školu i obavestiti odrasle osobe o događaju.

Znam kako da nazovem roditelje ili druge osobe u koje imam poverenja, ukoliko sam uplašen/a kad sam sam/a kod kuće.

Ako začujem zvono na vratima kad sam sam/a kod kuće, znam da prvo treba da upitam “Ko je?”. Nikada ne govorim da sam sam/a kod kuće i nikad ne otvaram vrata ako sam sam/a kod kuće, osim kad mi roditelji kažu da će neko doći.

Telefon: Znam da nikad ne smem da kažem da sam sam/a kad na telefon nazove stranac. Ako zvoni telefon, pustiću da se uključi automatski telefonski odgovor ili ću reći; “Mama/tata se ovoga trenutka ne mogu javiti, ali su me zamolili da preuzmem vašu poruku.” Ako s druge strane začujem čudne zvukove ili reči koje me plaše, spustiću slušalicu i o tome obavestiti roditelje.

Internet: Znam da nikad ne smem da dajem svoje lične podatke (ime i prezime, adresu, broj telefona…) na internetu ili osobi koju sam upoznao/la putem interneta. Znam da nikada ne smem ugovarati susret s osobom koju sam upoznao/la preko interneta, bez znanja i prisutnosti roditelja.

Izvor: Lukin portal za djecu i obitelj

Podeli članak

Komentari