Home / ZANIMLJIVOSTI / SRAM TE BILO, ZAŠTO IDEŠ U TIM ISCEPANIM PANTALONAMA

SRAM TE BILO, ZAŠTO IDEŠ U TIM ISCEPANIM PANTALONAMA

ANIMAL

Kad sam ja krenula u osnovnu školu, nisu se nosile Najke, Starke, Leviske, Ug čizme su bile naučna fantastika, a vrhunac modne industrije predstavljale su haljine koje mi je baba šila na njenoj antikvarnoj Singer mašini. U školu smo (doduše kratko) svi nosili plave uniforme, tako da klasnih odvajanja nije moglo ni biti. Svi smo u školu išli uredni, čisti, ispeglani, devojčicama nijedan pramičak kose nije smeo štrčati, dečaci su imali uredno potšišane frizure, higijeničar je svoju dužnost obavljao svakodnevno i s puno entuzijazma… Kasnije su došla neka nova vremena, s kojima se moja baba nikako nije mogla pomiriti.

– Sram te bilo, zašto ideš u tim iscepanim pantalonama? – upitala bi me baba, ama svaki put kad bih navukla svoje do bola iscepane leviske.
– Nemaš pojma, danas se to tako nosi.
– Šta će ljudi reći? Fino dete, mama i tata lepo zarađuju i baba joj ima lepu penziju, a ona nema para za nove pantalone.
– Baba, ove iscepane su duplo skuplje nego one čitave, znaš li to?
– Gospode Bože, da sam juče umrla ne bih to saznala.
– Jeste, pomiri se s tim.
– I zašto si tu jaknu obukla, pa vidiš li ti da ti je mala?
– Nije baba mala…
– Kako nije, bog te ubio, ni po dupeta ti nije prekrila, a napolju zima udarila. Čuvaj bubrege i nemoj sedeti na betonu, ni slučajno!
– Neću baba, ne boj se. Paziću se, baš kao i uvek.
– Čudno neko vreme došlo – kaljučila je moja baba.
I tako opet su ta vremena zamenila neka nova i mnogo gora. I šta bi moja pokojna baba sad rekla, Bog da joj dušu prosti, za ove nove mlade naraštaje i njihov autentični autfit?

Baba u ulozi stiliste

Sećam se kad mi je svako jutro pre škole do iznemoglosti glancala cipele. Bože mogla sam se u njima ogledati, kad me je jurila oko stola ne bi li mi na glavu nakačila crvenu traku sa mašnom veličine glavice kupusa, ne znajući da u sedmom osnovne takav asesoar na glavi uopšte nije bio in, kad mi je čantrala da imam previše šminke na licu i premalo mozga u glavi, pa kad mi je pre peglanja teglila mini suknje ne bi li se od vlage produžile za pola centimetra… a nije ni mogla pretpostaviti da se tadašnja moja mini suknja u ovom vremenu uopšte više tako ne zove. Sećam se kad mi je obasipala mudrostima „Samo da te otac takvu vidi“, „sram te bilo balavice“, „gde ćeš takva po ovoj zimoći?“, „šta ti se desilo s kosom?“ „ko tebe oženi, crno mu se piše“… Sve je to radila iz ljubavi, mada ja to tada nisam tako doživljavala. I ko zna, možda baš zahvaljujući babi, nekih stvari me je ipak bilo sramota…

Danas… E danas je sramota onako sa stidom ustupila mesto nekim drugim iskrivljenim vrednostima. Napolju devojčice šetaju skoro pa gole, s dve tone šminke na licu, a bogami takve idu i u školu pa uglavnom izgledaju starije i od svojih nastavnica.

Baš pre neki dan kad sam zabundana krenula na posao, obratila sam pažnju na ta mlada lica koja su me okruživala. Iako je bio novembar mesec, osećao se mraz u zraku, jutarnja temperatura je bila tu negde oko nule, a one su šetale vrlo, vrlo oskudno obučene. Dok sam stajala na semaforu, pored mene sam ugledala takvu individuu, pa stadoh da je analiziram, čisto dok se ne upali zeleno. Raskopčana jakna, to mi je prvo zapalo za oči, tanušna majica s dubokim izrezom ispod koje se nazirao tamni brushalter. Pantalone, po Ustavu preuske, mislim ako u toku dana bude bila u prilici da se sagne, il’ nedajbože sedne, pa one će joj popucati, po svim šavovima. Patike duboke, bele, ali prljave, raspertlane… Na licu nevešto nanešen puder u prahu, veštačke trepavice i karmin u boji trule višnje. Kosa iskrzana od visokoprocentnog hidrogena, tamno smeđa sa ljubičastim krajevima, nije uopšte delovala negovano, a ni privlačno. Zeleno se upalilo i ja ostadoh nepomično da posmatram devojčicu koja je žurno, sa slušalicama na ušima i cigarom u desnoj ruci prelazila bulevar, ne osvrćući se.

Da li neko vodi računa o tome šta deca oblače?

Pitam se, ima li ona babu? Babu, u ulozi modnog stiliste, jer mama se trudi koliko joj to posao dozvoljava, tata se umeša po pravilu, kad takve stvari zagrebu duboko i kad je mast već u propasti, ima li ona nekog da joj kaže da se ovakvog izgleda svaka normalna i pametna devojčica treba stideti? Ima li neko vremena za nju? Jer ja za svoju imam, možda ne dovoljno, al’ tu je i baba da uskoči po potrebi…

– Mama, vidi ovu majicu, kupiš mi? – upitala me je Tanja dok je pogledom „jela“ neku teget majicu s nekim sličicama po sebi.
– Hoću sine, ali prvo je probaj da vidim je l’ dosta dugačka i kakav joj je izrez.
Odlazi nevoljno do kabine i izlazi pognute glave, shvativši da je probavanje bilo uzaludno.
– Kratka je, ne može. Izaberi neku dužu.
– E sad neću. Kad ne mogu ovu plavu, neću nijednu.
– Ok, neću navaljivati.
– Nema veze, kad dođe baba kupiće mi ona.
– Haha, kažeš baba? –nasmejah se, dok „osluškujem“ kako se negde tamo i moja baba smeje, plače i ne veruje….

Izvor: labella.life/Autor: Jasmina Jovičić

cest

Pratite nas

Komentari