Home / FOTO RAZGLEDNICA / Selu na Zlatiboru pretilo je izumiranje, ali se pojavilo rešenje da ono opet zaživi

Selu na Zlatiboru pretilo je izumiranje, ali se pojavilo rešenje da ono opet zaživi

Ovde se narod nije jagmio da potrči u Užice, ili kakav drugi grad, zarad posla i varošanskog zvanja i zanimacije. Lepše mu bilo da ostane na dedovini, da radi od jutra do sutra, ali opet bude svoj na svome, pa zato mu se dalo da pristojno da živi i, kud ćeš većeg blaga, ima punu kuću poroda.

Na stotine ognjišta zauvek ugašeno po visovima Zlatibora, ali dole u podbrđu planine jedno selo se podmlađuje i živi. Onaj dim što se vije sa krovova sušara ne da beloj kugi tu ni da priviri. 

– Juče sam krstio dete, četvrto u majke. Od početka godine ukupno pet. Dobro je da ima ko da rađa decu i od čega da ih izdržava – dočeka nas pred hramom Svetog Ilije u Mačkatu sveštenik Miroslav Neđić.

A tu u crkvenoj porti Mačkat je obeležavao svetkovinu, Pršutijadom je nazvali, u slavu zanata i rumenog mesa čiji najvredniji profit su deca. Doduše, još uvek se ovde oplače više pokojnika nego što se zaljulja kolevki, ali i ta će se slika ubrzo obrnuti.

– Prošle godine sam imao 45 krštenja i koju sahranu više. Opet, umire stariji svet, što se kaže „smrt je redna“, ali Mačkat i pored njega Krivu Reku zanavljaju mladi naraštaji. Puna škola, pun vrtić u selu, meni puno srce, milina Božja. Barem polovina mladih supružnika ima troje dece, neki i četvoro. Blago! Nepoznato mi je da se iko odavde odselio, a znam ih dosta koji su se vratili. Ko hoće da radi, ovde ima svoje mesto pod suncem – veli pop Miroslav.

Sveštenik Miroslav Neđić
Foto: Privatna arhiva/Sveštenik Miroslav Neđić

Parohija mu po imućnosti odskače od ostalih zlatiborskih sela. Kičma joj sušare, a iz 40-ak takvih se uzgredni posao razvio u privatni biznis i nekoliko ugostiteljskih radnji znanih po taze jagnjetini. Oko pršutara i ugostitelja se uvrežili stočari, s njima u kolo zavidne današnjice i više privrednika iz raznih delatnosti.

– Daće Bog i peto, i šesto, imam od čega da ih izdržavam, a imaju i s kim da rastu i igraju se. Užice je na desetak minuta vožnje, a u selu obdanište, škola, put do svakoj kući alfaltiran, selo osvetljeno kao u centru grada. Zato, valjda, niko ne ide odavde, a znam ih podosta koji su ostavili državni posao u gradu, vratili se na očevinu i nisu se pokajali – kuca u drvo pršutar Aleksandar Radojičić, otac četvoro čeljadi.

Nepoznato mi je da se iko odavde odselio, a znam ih dosta koji su se vratili. Prošle godine sam imao 45 krštenja, veli pop Miroslav

Kao što je i njega deda nekad, tako i on svog sina Luku već uvodi u tajne porodičnog zanata. Prva lekcija je – ovo je posao koji traži celog čoveka, neretko celu porodicu od svitanja do povečerja.

– Pomažem tati u salamurenju mesa, u kačenju, tu sam kad treba puniti kobasicu. Neću otići iz sela, i kad završim školu ostaću ovde, lepo mi je – priča 11-godišnji Luka, rumen od pršute i zdravog vazduha.

U Mačkatu već deset godina i jedna Sremica. Jelena rodnu Rumu zamenila za Mačkat i udala se za Dušana Stojanovića. Imaju dvoje dece.

Nije ravnica isto što i kapija Zlatibora, nit je vojvođanski kulen kao užička kobasica. Spoznala je ona to odavno, pa sa svojim suprugom barabar po ceo dan oko klanice i sušare, baš onako kako je Dušana njegov deda Milić učio: „Kolje se živa stoka, meso se obrađuje na oble komade, tri nedelje se drži u salamuri, posle isto toliko suši na dimu od bukovog panja. Pršuta je meso i so i ništa više.“

– Mnogo se radi, ali se i, ne krijem, dobro živi. U Mačkat sam došla iz ljubavi prema Dušanu, ali se i odmah prihvatila posla, iako su me muž, svekar i svekrva štedeli. Deceniju skoro sam ovde, a nisam upoznala nikoga ko je za to vreme otišao iz sela u grad, niti ijedan iole mlađi bračni par koji ima manje od dvoje dece – kaže Jelena.

Neće muža neradnika

Ružica Stojanović, devojka, ekonomista je. Ali samo po diplomi koju, kaže, ne zna ni gde je zaturila. U njenoj kući sedmoro čeljadi, a nož i pogača porodičnog posla u njenim rukama. Najmlađa, a glava porodice.

– Nisam se udala jer nisam našla muškarca koji je spreman da živi u Mačkatu, jer ja u grad ne želim ni po koju cenu. Došli bi neki kad bi mogli da džabalebare, ali od tog posla ništa. I onaj koji se mojim suprugom bude zvao moraće da zaboravi diplomu i zvanje, ovde ga čeka novi poziv – malo u šali, više u zbilji poručuje Ružica.

Izvor:blic.rs/VLADIMIR LOJANICA/Foto: Privatna arhivaJelena je iz Srema, ali se kada se udala za Dušana potpuno prilagodila životu podno Zlatibora

Podeli članak

Komentari

https://matis.rs/