Home / FOTO RAZGLEDNICA / SAN O SREĆI NA KADINJAČI

SAN O SREĆI NA KADINJAČI

„Spomen- kompleks Kadinjača“ ponovo radi! Užičanin Rade Panić, odlučio je da ovde otvori letnju baštu, i tako pokrene sopstveni ugostiteljski posao. Zahvaljujući ovom mladiću, Kadinjača je posle mnogo godina ponovo oživela.

Terasa „Spomen- kompleksa Kadinjača“. Vreo avgustovski dan. Sedela sam tu pre više od dvadeset godina, kada su se u letnjem periodu, ovde tradicionalno održavali vašari. Baka i deka su nas stalno vodili sa sobom. Malo niže ispod puta je i naša vikendica. Odrasla sam ovde, igrajući se na spomenicima podignutim poginulim borcima „Radničkog bataljona“. Dugo me je tištila činjenica da zdanje„zveči“ prazno, sumorno i oronulo, sa tek po nekim putnikom prolaznikom. Danas, posle mnogo vremena, objekat je živnuo barem delimično. Ponovo radi bašta restorana, i pravo je mesto za odmor kuda god da ste se zaputili.

Konobar, mlad momak, poslužio me je, i započinjemo razgovor. Shvatam da radi sam, i da je upravo on uzeo u zakup ovu terasu od užičkog „Narodnog muzeja“.

Radio sam svakakve poslove godinama, nisam birao, a nisam se ni žalio. Vreme je jednostavno tako- teško i nesigurno, i svako normalan je srećan što uopšte ima zaposlenje. Između ostalog, završio sam kurs za konobara i nekoliko godina sam radio u Potpeću. Onda sam pomislio, zašto ne bih probao da pokrenem sopstveni posao. Pošto sam već imao dosta iskustva u ugostiteljstvu, ovo je nekako došlo samo od sebe. Stvari su se poklopile i rešio sam da to bude baš „Spomen- dom Kadinjača““, priča Rade Panić.

                                                 RADE PANIĆ

Razmišljam u sebi: „Svaka čast, treba imati hrabrosti za ovo.“ Ipak je ovo mesto godinama pusto. Bilo je doduše nekih pokušaja da kompleks ponovo zaživi, ali je sve to trajalo kratko.

Dok razgovaram sa Radom, na parkingu se zaustavljaju dva automobila. Grupa ljudi kreće ka nama, pričaju između sebe nešto, čini mi se na nemačkom. Seli su pored i shvatam da jesu stranci. Mada na engleskom, Rade se lako sporazumeva sa njima, i sad već i ja razumem o čemu razgovaraju. Detaljno im objašnjava istorijsku pozadinu Kadinjače.

Ovde je u Drugom svetskom ratu vođena bitka između vas i nas. Izginuo je čitav jedan bataljon sa oko 300 srpskih vojnika“, ozbiljnim tonom počinje Rade da priča Nemcima. Oni se meškolje, vidim da im je neprijatno, ali seli su, sad nema nazad. Jedna starija gospođa postavlja pitanja, a on detaljno odgovara i potanko objašnjava svaku istorisjku činjenicu. Pomislih: „Dosta zna ovaj Rade o istroiji.“ Neke stvari prvi put čujem, a odrasla sam uz priče o Kadinjači. Doneo im je piće i razgovor, polako, kreće u drugom pravcu.

Nije lako biti mlad u Srbiji. U vašoj zemlji se studenti školuju na skupim univerzitetima, posle kojih ih čeka siguran posao. Ovde se roditelji odriču svega da bi školovali decu, a kada ona završe fakultet, ne mogu da se zaposle, i opet zavise od roditeljske pomoći“, objašnjava Rade.

Došlo je vreme da i ja krenem. Pozdravljam se sa Radom i govorim mu da sam novinarka i da ću možda napisati i neku priču o ovome. On se smeška i kaže: „Bilo bi mi drago, ali ne zaboravite da napišete da sam diplomirani istoričar.“

Mahnuo mi je i otišao, a ja sam u neverici gledala za njim. Osetila sam nalet besa, jeda i gorčine. Onda sam ponovo pogledala u Rada, koji je opet pričao nešto Nemcima, i oni su se sada glasno smejali. Nasmešila sam se i ja i pomislila: „Svaka čast momče, stvarno si veliki! Samo napred, i nemoj nikad da odustaneš od svog sna!“

Nadam se da će se jednog dana bavi poslom za koji se školovao. Možda će to biti daleko odavde, a možda se njegov san ostvari upravo ovde, na Kadinjači obavijenoj velom istorije, koju Rade toliko voli.

Piše: Dunja Starčević
Užice – Oglasna Tabla

 

 

 

Pratite nas

Komentari