Home / FOTO RAZGLEDNICA / Reprezentacija moja živa rana

Reprezentacija moja živa rana

Sve pozitivno oko nacionalne selekcije 2010. nekom nije odgovaralo. I mi Srbi, kao i Španci, pokušavamo da prošlost optužimo za sadašnjost.

UGASIO je u četvrtak 70 svećica, proslavio rođendan sa familijom i prijateljima, a potom je trenerska legenda, Radomir Antić, za „Novosti“, prevrteo prebogatu karijeru. Pregrmeo je mnogo toga, sa mnogim klubovima i reprezentacijom Srbije… jedini je trener na planeti koji je vodio tri najveća španska kluba, Real Madrid, Atletiko Madrid (jedina dupla kruna kluba, 1996) i Barselonu. Svašta se smestilo u više od pet decenija profesionalne karijere, koji trenuci su joj dali poseban pečat?

– Dupla kruna u Atletiku, gol koji je Luton ostavio u najjačoj engleskoj ligi, pogodak za Fenerbahče protiv Galatasaraja, udarac na derbiju sa 40 metara posle kojeg je Dujković odbio loptu, a Bjeković pogodio za pobedu na stadionu Crvene zvezde u poslednjem minutu… Mnogo je bilo trenutaka koji su ostavili poseban pečat. Ponosim se sa 397 utakmica za Partizan, čiji sam i kapiten bio. Tada se igralo mnogo manje utakmica u sezoni.

* Luton vam je čestitao rođendan, tamo ste legenda, ne samo zbog pomenutog gola?

– Mojim golom u najvažnijoj utakmici izbacili smo Mančester siti i opstali. Luton me je sada pozvao na proslavu mog trenera Dejvida Plata, sa kojim sam ostao u kontaktu i od kojeg sam mogao mnogo da naučim.

* Najbolniji je bio način na koji ste morali da napustite reprezentaciju Srbije?

-To sa Srbijom je i danas moja rana. Ostavljam za sebe zbog čega se i na koji način desilo sve od poslednje utakmice sa Australijom na SP 2010. godine. Mislim da to nisam zaslužio. Do te odluke su došli ljudi koji nisu bili za napredak srpskog fudbala generalno.

* I pri samom dolasku pokušavali su da vas sapliću?

– Sećam se da sam sa seminara u Beču, posle EP, doneo kompletnu analizu. Pozvao sam sve trenere u Kovilovo, da svi treneri elitnog ranga vide kuda ide fudbal, da podelimo sve te informacije. Došla su samo dvojica! To mi je odmah pokazalo gde sam došao, jer sam ubrzo saznao da ih neko uslovljava, čak i trenerskim licencama. Eto, i to je naša realnost.

* Ipak, pamtićete pre svega najlepše delove priče sa klupe Srbije?

– Želja je bila da tim približimo narodu. Zbog toga smo odlazili u škole, posećivali srpske klubove u inostranstvu kad god smo imali priliku, zna se i koliko se dresova prodavalo, koliko je sponzora bilo. Pamtim i Žigićevo pitanje u Čelarevu da li sme da proba pivo. Rekao sam mu „pa kako ćeš da saznaš da li valja ako ga ne probaš…“

* Priča je ružno završena?

– Sve što se kasnije događalo samo je potvrdilo da je ono pozitivno što se događalo, a znate na koji način i koliko ljudi je podržavalo reprezentaciju… nekima to nije odgovaralo.

* Uveli ste neke nove stvari u naš nacionalni tim?

– Fudbal je uvek bio ogledalo društva koje predstavlja. Kada sam preuzeo Srbiju znao sam da neću da dozvolim da budemo inferiorni ko god se nalazio preko puta. Takva je bila naša reprezentacija i u načinu igre i u načinu ponašanja. Najponosniji sam zbog načina na koji je narod pratio i pozdravljao svoje „orlove“. Obarani su rekordi po broju gledalaca, ljudi su bili zadovoljni ofanzivnim stilom igre, bilo je mnogo detalja za ponos. Ne mogu da ne pomenem kako je Oliver Njego pevao himnu zajedno sa navijačima na prepunom stadionu. Ne mogu da zaboravim da nam je orao donosio loptu na teren, da smo imali maskotu koja je pomagala u stvaranju atmosfere… Kad sve to pogledam, onda mi je mnogo teško kad danas vidim ozbiljan problem srpskog fudbala, a to su prazne tribine, podeljenost, atmosferu koja je postala, nažalost, realnost srpskog fudbala.

* Srpski treneri u svetu danas su retkost, dok vaši učenici Slaviša Jokanović i Veljko Paunović idu stazama uspeha, ljudi u Srbiji ih cene i vole?

– Ponosim se i time, mnogo vremena smo provodili i provodimo kad god obaveze dozvole. Kao mladi treneri suočavaju se sa nekim dilemama, pokušavam da im pomognem kad god požele.

* Koliko utakmica nedeljno odgledate, Jokanović nedavno reče u šali da misli da nikad niste ispratili neki film?

– Gledam sport neprekidno, ne samo fudbal. Pratio sam i estonsku ligu i skoro svaku utakmicu Levadije mog Aleksandra Rogića. Gledam naš, španski, engleski, turski fudbal, košarku, tenis, Srbe u ostalim sportovima…

* Ne sviđa vam se preterano korišćenje statistike danas u fudbalu?

– Statistika nije nauka. Njeno korišćenje kao argument je samo bežanje od odgovornosti. Moja želja je uvek bila da u različitim uslovima fudbal prilagodimo svakom pojedincu u odnosu na njegove vrline.

* Učili ste u nekim drugim vremenima?

U to vreme, kojem sam zahvalan, morao si uz fudbal i da učiš školu. Kasnije sam završio i fakultet i znanje sam uvek delio sa fudbalom. To mi je uvek bila prednost. Ponavljam se, ali mnogo toga poneo sam iz kuće, od oca i majke. Sećam se prvog intervjua za užičke „Vesti“. Doneo sam kući dva primerka da se pohvalim, sa vrata sam ih bacio majci da vidi dokle joj je sin dogurao. Moja Milka sa Grmeča je pogledala i poručila: E, sine, daleko si dogurao, sad svako može sa tobom da obriše zadnjicu. Takva stvari te posle obeležavaju u životu, da kasnije i kao trener i kao fudbaler svaku vrstu kritike prihvatiš na pravi način. Da sve probleme prevaziđeš.

* Različite kulture ponudile su vam mnogo toga?

– Živeći u Engleskoj slušao sam od njih da im prošlost nije uvek bila najbolja, ali je bila njihova. A mi u Srbiji, kao i Španci ovde, pokušavamo da prošlost optužimo za sadašnjost. To pokazuje nesposobnost da se nađe suština problema i sve reši. Umesto toga traži se opravdanje i prebacuje krivica na nekog trećeg. I u fudbalu i u društvu to je izuzetno prisutno. Dva odlaska u Kinu bila su privilegija. Upoznao sam neverovatnu kulturu, jer Kina nikako nije ono što možemo da vidimo u novobeogradskom Bloku 45. Video sam kako radom i upornošću pobeđuju probleme koje najmnogoljudnija zemlja sveta ima. Postali su velesila tako što su prevazišli svoje probleme. Došao sam tamo misleći da je Španija jedina zemlja u kojoj se živi da bi se jelo, ali sam tamo shvatio da je u Kini možda i prevaziđem taj kult hrane.

* Srpski fudbal danas je suočen sa mnogo problema?

– U srpski fudbal se usadilo nepoverenje. Mislim i na suđenje, stalne sumnje u sve i svakoga… Ovo što je Crvena zvezda uradila treba da bude nešto pozitivno, ali nikako ne razumem zašto naši klubovi za Evropu, koja im život znači, nemaju mečeve Superkupa. Tako bi imali takmičarske duele na uvodu u sezonu, umesto utakmica bez svedoka u Austriji ili Sloveniji. Mislim da se na taj način teško dolazi do tako željene forme.

UNUCI SU POSEBNA SREĆA

OSMEH se razvuče kad god Radomiru pomenete unuke. Ćerka Ana ima devojčice Ivanu (17) i Petru (12), sin Dušan dečake Radomira (14) i Marka (11), treniraju tenis i fudbal.

– Stvorili smo divan odnos. Ja sa srećan deda! Privilegija je što imam četvoro unučadi, srećan sam što se pored škole bave sportom. Posebno zbog toga što živimo u vremenu kad vrebaju mnoga iskušenja, a ja ih vidim kao prave sportiste.

Izvor: novosti.rs

Podeli članak

Komentari

https://matis.rs/