Home / FOTO RAZGLEDNICA / Priča srpskog paraolimpijca o upornosti u isto vreme ježi i motiviše

Priča srpskog paraolimpijca o upornosti u isto vreme ježi i motiviše

„Istog trenutka kada mi se desila nesreća imao sam fleš u glavi da ću ostati nepokretan. Od te 2007. pa sve do danas, ujutru ustanem, sednem u kolica i legnem tek uveče u jedanaest. Ceo dan ne stajem, da li mi veruješ“, pita me Miloš Zarić, jedini srpski paraolimpijac koji je učestvovao i na letnjim i zimskim Igrama. Nakon čitave priče, morao sam da mu verujem.

Užičanin je pre 11 godina doživeo saobraćajnu nesreću u kojoj je povredio kičmu i ostao nepokretan. Za razliku od mnogih slučajeva kada se ljudi povuku u sebe i padnu u depresiju, 30-godišnji Miloš Zarić je rođeni pobednik. U mladosti je bio fudbaler igrajući za Slobodu iz Užica, ali to je bila samo usputna stanica na dugom putu koji je prešao i postao sinonim za šampiona.

– Godinu dana posle oporavka, znači 2009, odmah sam počeo da treniram. Dobra je stvar što nisam izgubio vreme, dosta ljudi koji se povrede izgube vreme uzalud. Dobro, ja sam bio sportista pa sam razmišljao u smeru da se opredelim za nešto drugo. I to treba tako da ide, počeo sam sa atletikom.

Prvi zapaženi rezultat ostvaruje već 2010. kada je na evropskom prvenstvu uzeo čak tri medalje: srebro u bacanju kugle, bronza u disciplini bacanje koplja i takođe bronza u disciplini bacanje diska. Tada počinje Milošev pohod na medalje koji i dan danas ne jenjava. Četiri godine dugog rada i posvećenosti dale su rezultate pa je tako 2014. uzeo evropsko srebro, a godinu dana kasnije u Dohi oko vrata je stavio dva svetska srebra. To ga je dovoljno pokrenulo i motivisalo da namiriše zlato koje je uzeo 2016. na evropskom u disciplini bacanje koplja – tada je oborio evropski rekord. Gde je evropska, tu je i svetska zlatna medalja, bar tako to ide kod našeg paraolimpijca. Prošle godine osvojio je najsjajnije odličje na svetskom šampionatu.

Što se tiče POI, u Riju je završio na sedmom mestu u disciplini bacanje kugle. Na ZPOI u Pjongčangu, Srbiju je predstavljao u disciplini sprint u kros kantri skijanju na 1.000 metara. Ispričao mi je kako je to izgledalo.

Miloš Zarić
Miloš Zarić Foto: Miloš Cvetković / Noizz.rs

– Devet dugih godina mi je trebalo da bih postao svetski prvak. Da bih bio u prvih deset na ZPOI potrebno mi je bar još četiri godine rada. Nordijsko skijanje je sigurno najzahtevnija disciplina, uz nadljudske napore. Od treniranja mi često utrne ruke, lice, celo telo. U jednom trenutku sam pao ispod jednog mostića, ali ubrzo sam se podigao. Završio sam na 34. mestu od 36 takmičara i zadovoljan sam svojim rezultatom.

Užičaninu su podršku pružali supruga i još jedan drug, a iskustva koja je doneo iz Južne Koreje ostaće kao najlepša uspomena u njegovoj profesionalnoj karijeri. Otvaranje mu je, kako kaže, ostalo najupečatljivije.

– Bilo je hladno da se smrzneš, ali čitav defile kada smo šetali i mahali zastavama Srbije, pozdravljali gledaoce i pevali himnu. To je nešto za šta se živi – priča ponosno Miloš.

Vidno raspoložen i nasmejan, srpski paraolimpijac je sa mnom pričao kao sa drugarom, pa mi je i na poslednje pitanje odgovorio potpuno iskreno. Zanimalo me koliko još planira da se bavi ovim napornim disciplinama, s obzirom na to da mu ruke trpe ogroman napor.

– Sve dok bude bilo rezultata. Dobro mi je i za organizam, zdrav sam i želim da izgaram u tome do kraja – zaključio je Zarić.

Ostala mu je još medalja sa POI, i nju kaže da će osvojiti. Ako ne sledeće, onda naredne. Veliku podršku i motivaciju nalazi u porodici koja je neprestano uz njega na svakom takmičenju. Naučen je da bude uporan i veruje u sebe jer, kako kaže, niko ti neće pomoći ako sam ne rešiš da radiš na sebi.

Izvor: Noizz.rs

Podeli članak

Komentari

www.rceurope.rs