Home / FOTO RAZGLEDNICA / Predstavljamo sportiste -ALEKSANDAR RADIŠIĆ

Predstavljamo sportiste -ALEKSANDAR RADIŠIĆ

Ove nedelje gost naše rubrike „Predstavljamo sportiste“ je veliki sportista, veliki čovek, osoba koja treba svima nama da bude primer zbog načina života, njegove borbe i upornosti. Jedan jedinstveni Aleksandar Radišić.

SKIJANjE

Sa tri godine prvi put sam stao na skije i osetio sve čari ovog zimskog sporta. Ubrzo sam otišao na prvi trening u Skijaški klub „Čigota“ kod trenera Dragana Kondića Konde. Bio sam veoma uspešan i već 1990. godine osvojio sam svoju prvu medalju na Torniku. Koliko je to bilo davno dovoljno govori što na medalji piše SFRJ. Skijanje je moja prva sportska ljubav gde sam osetio sve čari sporta i takmičenja. Jako lepe uspomene me vežu za taj period.

FUDBAL

Za sport uopšte i za sve što sam postao glavni „krivac“ je moj otac Mileta. Na njegov nagovor sam i počeo da se bavim fudbalom. On je tada bio aktivan igrač, vodio me je na svoje utakmice, tako sam zavoleo fudbal i počeo da ga treniram. On je bio moj sportski idol, podrška u svemu. Počeo sam da treniram fudbal sa sedam godina u FK Zlatibor kod trenera Radula Simića, gde sam se zadržao sve do kadetske selekcije. Dobre igre su me preporučile FK Slobodi iz Užica, za koju sam nastupao u Kadetskoj ligi Srbije kod trenera Predraga Koprivice. Period proveden u Slobodi je bio veoma naporan. Škola u Čajetini, treninzi u Užicu, po ceo dan sam provodio u autobusu. U četvrtoj godini srednje škole vratio sam se u FK Zlatibor. Sa trenerom Oliverom Jeremićem ušli smo iz zonske u srpsku ligu. Odličan period i veliki uspeh „malog „kluba iz Čajetine. Ekipu su činili većinom domaći igrači, i dosta nas mladih je dobilo šansu u tom periodu. Drago mi je što sam tada delio svlačionicu sa igračima koji su do tada već postigli mnogo u svetu fudbala, Goran Zdravković, Branko Božović, Dragan Tomić… Uz njih sam dosta naučio i na terenu i van njega, postao sam i bolji igrač i bolji čovek. Oliver je uspeo odlično da ukomponuje ekipu, disali smo kao jedan, sjajna saradnja između starijih i mlađih igrača. Po završetku srednje škole put me je odveo u Beograd , gde sam bio član, tada drugoligaša, Čukaričkog. Kod trenera Sose Babića odlično sam se uklopio, ali nisam mogao da nastavim sa ozbiljnim radom zbog obaveza na fakultetu. Da bih mogao da uskladim sve obaveze morao sam da pređem u FK BASK, srpskoligaša sa Careve ćuprije kod trenera Nikše Đurića gde sam proveo dve godine, sve do povrede.

POVREDA

25.8.2005. Dobro ću pamtiti taj dan. U tom trenutku život mi se menja iz korena, za 180 stepeni. Početni period je bio jako težak, boriš se sam sa sobom. U jednom trenutku čeka me velika sportska karijera, a u drugom si vezan za kolica i sve to unapred planirano pada u vodu. Naredne dve godine oporavak. Borio sam se i psihički i fizički kako bi se što pre oporavio i video šta dalje u životu. Ni u jednom trenutku nisam odustao, već sam tražio način kako da poboljšam svoj život. To je definitivno najteži period u mom životu. Sport mi je pomogao da se izvučem iz takve situacije kao i jaka psiha. Odmah sam počeo da istražujem kojim sportom osobe sa invaliditetom mogu da se bave. U tom periodu veliku ulogu u mom oporavku odigrala je moja porodica koja mi je bila velika podrška i oslonac kako za dalji oporavak, tako i za svaku moju želju i ideju. Moj doktor iz Sokobanjske Rade Babović koji je i doktor paraolimpijske reprezentacije Srbije, predočio mi je šta sve osobe sa invaliditetom mogu da rade, kako u životu tako i u sportu. Njegova rečenica mi je ostala duboko u memoriji „SVE ŠTO ŽELIŠ JE MOGUĆE, KOLICA NISU PROBLEM“. Imao sam veoma jaku povredu, nisam mogao da pomeram ni noge ni ruke, ali napornim vežbama sam uspeo da ojačam ruke i da njima mogu dobro da se služim. Obzirom na povredu trebao sam da sednem u električna kolica, ali saznao sam ako sednem u njih da ću biti mnogo pasivan, pa sam se iz tog razloga odlučio za kolica koja ja pokrećem rukama. Prvi dan sam bio toliko slab da sam se posle jednog pređenog metra onesvestio. Drugi dan sam već prešao tri metra pre onesvešćivanja. Već posle 15-ak dana sam uspeo sam da ih vozim, a sve to sam uspeo jakom snagom volje, upornošću i mojom tvrdoglavošću. Posle tri godine od povrede počeo sam da vozim kola , koja su mnogo doprinela da se osamostalim. Sa njima sam mogao svuda da stignem.

SPORTSKI PERIOD NAKON POVREDE

Na nagovor mog velikog prijatelja Vladimira Ševkušića počeo sam da radim u Plivačkom klubu „Čigota“. On mi je dosta pomogao u periodu privikavanja, vodio sam takmičarsku grupu. Dao mi je šansu da radim nešto što volim i pored raznih predrasuda. Jako lep period mog života gde sam radio sa decom koja su bila jako uspešna, i gotovo sa svakog takmičenja smo se vraćali sa medaljama. U grupi ih je bilo 10-12, išli smo na razna takmičenja, Skoplje, Niš, Kruševac, Kraljevo, a na tim takmičenjima su bili i Zvezda i Partizan sa 4-5 puta većim brojem takmičara. O tome koliko su deca bila uspešna govori i to da smo i pored manjeg broja dece uvek osvajali najveći broj medalja. Vezao sam se za tu decu, bila su mi mnogo draga. Taj trenerski posao koji nije ni malo lak, meni nije teško padao i jedva sam čekao novi trening i druženje sa decom. Imali smo odličan odnos, kada se radi –radi se ozbiljno, a po završetku treninga imali smo drugarski odnos.

STONI TENIS

Posle dugog traganja za sportom kojim osobe sa invaliditetom mogu da se bave, a koji je meni koliko toliko dostupan, dobio sam informaciju da u Čačku postoji stonoteniski klub osoba sa invaliditetom. Počeo sam da treniram , sam sednem u kola, odem u Čačak , a u tom periodu radio se put u Ovčar banji. Obilaznica preko Markovice i Lučana je samo dodatno otežavala put i predstavljao veliki napor da dođem do hale i treniram. Prve stonoteniske korake, i ako ga nikada ranije nisam igrao, brzo sam savladao. Video sam da ljudi u kolicima mogu da se bave sportom. Od njih sam saznao i dosta informacija i na životnom nivou, ne samo o sportu. Nakon završenog treninga u Čačku, sedao sam u kola, vraćao se na Zlatibor i odlazio pravo na trening plivanja u Čigotu. Taj period od godinu dana, moji treninzi i treninzi sa decom, bio je jako naporan. Ali ni jednog trenutka mi nije bilo teško i nisam želeo da odustanem. Uvek sam davao maksimum, bio pun optimizma i za jedno i za drugo. 2009. kada već počinjem da se takmičim na nivou Srbije u stonom tenisu i da ozbiljnije treniram morao sam da donesem odluku koja mi je teško pala. Prekinuo sam treninge plivanja sa decom jer sam znao da ne mogu više da im se posvetim skroz, a nisam želeo da radim polovično, jer šta god da sam radio, radio sam 100 posto kako pre tako i posle povrede. 2010. godine svojim radom i trudom sam se izborio za poziv selektora reprezentacije Zlatka Keslera. Ta godina je bila veoma uspešna što se tiče sporta , dolazim do prve medalje na prvenstvu Srbije, a iste godine odlazim i na Svetski kup u Rumuniju, Kluž i osvajam prvu međunarodnu medalju, bronzu. Već naredne godine učestvujem na Svetskim kupovima u Sloveniji, Slovačkoj, Češkoj, Poljskoj, Italiji, gde osvajam brojne medalje. U Sloveniji sam osvojio prvi put srebrnu medalju, u finalu sam izgubio od francuza Fabijana. U Češkoj sam ponovo osvojio bronzu, a u 1/2 finalu koban po mene bio je domaći takmičar. U Italiji sam po prvi put osvojio zlatnu medalju pobedivši u finalu Korejanca Kima. Taj meč je bio jako naporan, kako fizički tako i psihički i mislim da je to jedan od mečeva na kojima sam jako napredovao. U finalu, borba na pet setova, ruka se ukoči, sto mi je bio kao kutija šibica ali sam snagom volje i velikom željom uspeo da pobedim 3-2. Pogotovu što sam pobedio bolje rangiranog takmičara od sebe i samim tim što su koreanci neprikosnoveni u ovom sportu ovaj uspeh mi je još draži. Ovaj trijumf mi je doneo dosta toga dobrog, prvi put sam u životu došao do 18. mesta na stonoteniskoj ATP listi. Nakon razgovora sa selektorom selim se u Novi Sad da bih se što bolje spremio za Evropsko prvenstvo u Italiji krajem te godine. Tamo su bili najbolji uslovi za treniranje i baza reprezentacije. Tri treninga dnevno, od toga dva puta u sali i jednom teretana. Veoma naporni treninzi, dešavalo mi se da od umora ne mogu da guram kolica do stana. ( o takmičenju u Italiji čitajte u delu NAJVEĆI USPEH). Posle EP vraćam se na Zlatibor i saznajem da sam ja prvi doneo evropsku medalju u opštinu Čajetina što me čini još ponosnijim i srećnijim, i daje mi novi vetar u leđa za nastavak. Angažujem trenera Zorana Pašića gde dosta radimo na tehničkom i psihičkom planu. Treninzi u hali na Zlatiboru, u Užicu u OŠ Andrija Đurović i tri puta sedmično u hali u Požezi, kako bih igrao sa što više različitih igrača i imao što raznovrsnije treninge. Veliku prepreku mi je predstavljala nepristupačnost objekata. U Užicu sam morao da idem na drugi sprat, a u Požezi sam prelazio preko 100 stepenika do sale. U želji da što više napredujem odlazio sam na veliki broj kampova, kako u zemlji (Novi Sad, Zrenjanin, Niš, Leskovac), tako i u inostranstvu (Slovenija, Italija, Slovačka, Češka). Taj način rada u mnogome je doprineo osvajanju Svetskog kupa u Italiji 2015. Novo Evropsko prvenstvo u Danskoj donosi mi četvrto mesto u ekipnom plasmanu, a u singlu sam stao u 1/8 finala. Zbog finansijske nemogućnosti te godine sam išao na mali broj takmičenja Svetskog kupa pa sam za protivnike imao najbolje takmičare iz ovog sporta. Nakon tog prvenstva shvatam da ako hoću da napredujem više od 18. mesta na listi moram da se preselim u Novi Sad. Dolazim u situaciju gde nemam adekvatnih uslova (nedostatak trenera, sparing partnera, finansija), već godinu dana stagniram. Odlučujem se da pređem na atletiku, jer mesto u kojem živim mi pruža odlične uslove za taj sport.

NAJVEĆI USPEH

Evropsko prvenstvo u Italiji je događaj koji mi je ostao u najlepšem sećanju. Cela manifestacija, moje najveće takmičenje, najbolji igrači sa našeg kontinenta, gde ja predstavljam opštinu Čajetina, Srbiju… Osećao sam se ponosno na sve što sam do tada uradio. I ako su Svetski kupovi velika takmičenja, ipak Evropsko prvenstvo je nešto posebno.Taj osećaj na otvaranju, i aplauz 10000 ljudi je izbrisao sav umor od duge vožnje i napornih treninga. Svaki meč je priča za sebe. Teška grupa, dve pobede i poraz su me odveli u 1/8 finala. A tamo poraz od Slovaka Jana Raboša koji je u tom trenutku bio drugi na ATP listi. Nakon pojedinačnog nastupa sledi ekipni deo gde sam bio u ekipi sa Goranom Prelićem i Vladanom Petkovićem. Prošli smo sa dve pobede u 1/8 finala gde dobijamo domaćine sa 3-1. Iako rezultat to ne govori meč je bio jako neizvestan i psihički naporan jer je cela hala bila protiv nas. Ova pobeda nas je odvela u 1/4 finale i borbu protiv Poljaka sa kojima smo uvek igrali egal mečeve. Pobedili smo sa 3-1 i plasirali se u 1/2 finale turnira. Velika važnost tog meča je to što smo pobedom obezbedili medalju. Posle meča nisam mogao da verujem da sam na svom prvom velikom takmičenju osvojio medalju. U polufinalu smo izgubili od Francuske, koji su bili paraolimpijski pobednici, sa 3-0. Problem u tom meču je bio što smo bili fizički i emotivno ispražnjeni. Dan nakon velikog rezultata nisam bio svestan uspeha, sve dok nije usledila dodela medalja. Nakon prozivanja mog imena i imena Srbije, dolaskom na, za mene pobedničko postolje, stavljanjem bronze oko vrata koje za mene sija kao zlato mislim da nije bilo srećnije osobe od mene. Sav dotadašnji trud se isplatio, naporni treninzi, finansijski izdaci, odricanja, padaju u vodu, i taj osmeh i ponos ne može ništa da zameni.

ATLETIKA

Jako brzo sam se prilagodio i ako su stoni tenis i atletika dva različita sporta. Pored treninga tehnike, bio sam prinuđen da dosta vremena provodim u teretani. 2016. godine u dogovoru sa selektorom Jovanom Đukićem odlazim na klasifikaciju i Svetski kup u Notvildu (Švajcarska) gde osvajam bronzu, koja je ujedno i moja prva medalja u atletici. To me je dodatno ohrabrilo i dalo elana da još jače i više treniram kako bi što pre napredovao u ovoj disciplini. Nakon toga odlazim na brojne pripreme i stičem dobru formu za Državno prvenstvo 2017. gde osvajam bronzu u Beogradu. Nakon ovoga sledi Svetski kup u Zagrebu (Hrvatska) gde sam i pored velikih zdravstvenih problema osvojio bronzu i ispunio normu za SP iste godine u Londonu. Na žalost nisam uspeo da se oporavim, stanje mi se pogoršalo mesec dana pred London. Bio sam anemičan, svakodnevno sam posećivao bolnicu, pokušao sam sve što je bilo u mojoj moći da ozdravim, ali pred sam put zajedno sa selektorom, doneo sam odluku da propustim SP. Jako mi je krivo što sam to izborio svojim radom, a višom silom nisam bio u mogućnosti da putujem. To me je još više nateralo da posle oporavka još jače treniram i podižem formu. Svaki trening, takmičenje je borba sa samim sobom, želja da bude bolje nego što je to bilo juče. Svaki trening je novi izazov. U martu 2018. godine na prvenstvu Srbije u Beogradu osvajam bronzanu medalju gde ostvarujem i svoj lični rekord 26.51 metar.

PLANOVI ZA BUDUĆNOST

Uvek sebi postavljam najveće ciljeve i stremim ka istim. San svakog sportiste su Olimpijske igre, a u mom slučaju Paraolimpijske igre, tako da je to i moj san. Siguran sam da ću to ostvariti, pa makar i skokom u dalj (smeh). Do tog cilja ima dosta rada, prolivenog znoja, odricanja, sportske sreće i nadam se bez povreda. Paraolimpijske igre održavaju se u Tokiju 2020. godine i nadam se da ću biti učesnik tog spektakla. Do odlaska u Tokio moram da pređem još par stepenika. Prva „prepreka“ je Svetski kup u Splitu (maj), a nakon toga po prvi put u Srbiji, Srbija open (Kragujevac). Nadam se da će sve proći kako treba, da ću izboriti normu za EP koje se održava u Berlinu (avgust). Već narednih dana odlazim na pripreme u Crnu Goru zato što mi vreme ne dozvoljava da ozbiljnije treniram na Zlatiboru.

PORODIČNI ŽIVOT

2014. godine oženio sam Danielu, koja je pored moje porodice moj najveći oslonac u životu. Sam moj način treniranja i organizacija svega je dosta zahtevna, ali je ona ta koja sve te napore čini dosta lakšim. Postoje trenutci kada sam ja jako nervozan, kada se osećam jako loše, umorno, ali jedan njen osmeh sve u trenutku rešava. Hvala joj na tome. Daniela je osim moj životni saputnik, ujedno i sportski, ne samo kao podrška, već kao i moj lični trener. Ona je licencirani trener atletike i imamo uspešnu sportsku saradnju. U šali često na treningu ističe da moram da je slušam jer mi ona tada nije supruga već trener.

HOBI

Pored svih treninga, obaveza uspeva da se dosta posvetim i društvenom životu. U dogovoru sa mojim velikim prijateljem Vladom Ševkušićem došli smo na ideju , pošto on zna koliko mi to znači, da me spusti na leđima sa vrha Tornika. Taj osećaj i taj dan me je ponovo vratio u detinjstvo i moja takmičenja i jako sam mu zahvalan na tome. Pošto je skijanje moja velika i prva sportska ljubav uspeo sam da nabavim kolica za skijanje (mono-ski) koje sam kupio od Slovačke paraolimpijske reprezentacije. Iako sam znao da ljudi sa mojom povredom (kvadriplegija) ne mogu da skijaju sa ovakvim skijama, ja sam svojom upornošću i željom uspeo da se ponovo sam spustim niz Tornik. Pored ovoga došao sam na još jednu ludu ideju, da skačem padobranom pa sam i tu prepreku preskočio. Skočio sam sa 3000 metara tandem skokom u Beogradu. Osećaj je bio fantastičan.

STANjE U ČAJETINSKOM SPORTU

Svake godine stanje je sve bolje i bolje, naročito posledljih godinu dana gde i rezultati govore o tome. Odbojkašice, košarkaši, fudbaleri su izborili plasman u više rangove. Brojni su uspesi i individualnih sportova, a posebno mi je drago što se u poslednje vreme ulaže u decu i u školski sport, što smatram da je jako bitno. Siguran sam da će tim razmišljanjem i ulaganjem u decu, naša opština biti bogatija za nove asove i da krenu stopama već poznatih naših ljudi u svetu sporta, Rajevac, Đorić, Njeguš, Milovan Raković, Planić, Brašanac… Ja lično veliku zahvalnost dugujem opštini Čajetini koja mi dosta pomaže, kao i Sportskom savezu Čajetine od kojih sam 2017. godine dobio nagradu za sav svoj trud i medalje koje sam osvojio.

PORUKA MLADIMA

Meni je sport u životu mnogo dao, oformio sam se kao ličnost, stvorio sportske navike, proputovao mnogo, stekao veliki broj prijatelja u celom svetu što smatram najvećim bogastvom. Sport mi je u velikoj meri pomogao da prebrodim povredu, da iz svega izađem kao veći pobednik. Nadam se da će deca, mladi sportisti , vođeni mojim primerom i mojim uspesima početi da treniraju i da se bave sportom, jer tako će postati bolji ljudi, steći će veliki broj prijatelja, proputovaće, sport će ih učiniti zdravijim. Moj najveći uspeh iz svega ovoga bi bio ako bi deca vođena mojim primerom počela da treniraju, da ih sklonimo od kompijutera i sa ulice.

Biografija

Aleksandar Radišić rođen je 1.3.1984. godine u Užicu. Osnovnu školu završio je na rodnom Zlatiboru. Srednju Turističku školu završio je u Čajetini. Diplomu fakulteta stekao je na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu. Bavio se skijanjem, fudbalom, stonim tenisom i atletikom koja mu je i sada najveća sportska okupacija. Trenutno trenira u klubu koji je sam osnovao, Atletsko udruženje osoba sa invaliditetom. U svakom od ovih sportova Aleksandar je imao velike uspehe. Od 2011. godine radi u Turističkoj organizaciji Zlatibor. Oženio je Danielu 2014. sa kojom i danas živi na Zlatiboru.

Izvor:Sportski savez Čajetina/Nemanja Kutlešić

Podeli članak

Komentari