Home / FOTO RAZGLEDNICA / Počinje 55.Disovo proleće, takmičenje mladih književnika

Počinje 55.Disovo proleće, takmičenje mladih književnika

U okviru ovogdišnjeg 55. Disovog proleća, koje počinje u Čačku 10.marta,  raspisani su brojni konkursi za različite vidove umetničkog stvaralaštva. Gradska biblioteka “Vladislav Petković Dis” se potrudila da uključi različite uzraste u ovu manifestaciju i da već tradicionalno uključi i najmlađe u brojne aktivnosti. Prethodnih godina veliki broj izuzetno talentovane dece je uzeo učešća u konkursima i ove godine je prilika da se nastavi sa tim trendom. Posebno interesantan za sve učesnike je Konkurs za esej o pesniku Vladislavu Petkoviću Disu i njegovom stvaralaštvu. Pravo učešća imaju originalni neobjavljeni eseji čiji su autori književni kritičari, postdiplomci, studenti, a konkurs je otvoren od 16.aprila.

Desetog marta 1880. godine, u selu Zablaću kod Čačka rođen je, kao deveto od trinaestoro dece Dimitrija i Marije Petković, pesnik Dis. Na krštenju u mesnoj crkvi Svetog Arhangela Gavrila sin mehandžije, doseljenika iz okoline Kumanova, dobio je ime Vladislav. Ostala deca Petkovića rođena su u Čačku.

 

 

U srpsku književnost Vladislav Petković ušao je pesmom „Idila“ potpisanom pseudonimom Dis, koja je objavljena 1903. godine u „Srpskom književnom glasniku“. „Dis“ će pisati i na koricama prve pesničke zbirke „Utopljene duše“ objavljene 1911. godine u Beogradu o autorovom trošku. „To je onaj život gde sam pao i ja“ glasi prvi stih prve pesme u prvoj Disovoj knjizi, pesmi „Tamnica“. Dve godine kasnije Dis je objavio zbirku rodoljubivih pesama „Mi čekamo cara“ inspirisanu balkanskim ratovima i oslobođenju južnih srpskih krajeva. Posrtanja i poneki „veseli časovi“ pratili su Disa do kraja života, do tragične zore 17. maja 1917. godine kada je brod „Italija“ torpedovan u Jonskom moru. Među utopljenicima pronađeno je telo nesrećnog pesnika „Utopljenih duša“ koji je iz Francuske putovao na Krf.

Pesnik Vladislav Petković Dis u zavičaju ima osmogodišnju školu, ulicu, Biblioteku i svoje „Proleće“ koje traje pola veka – od 1964. godine.

Dimitrije Petković, Disov otac, doselio se sa braćom Cvetkom i Milanom u Čačak oko 1860. godine iz okoline Kumanova, koje je u to vreme bilo pod turskom vlašću. Petkovići nose prezime po ocu Petku, inače staro prezime iz Tabanovaca im je Pavulović. Prilikom popisa žitelja Čačka i njihove imovine, koji je vršen od maja 1862. do avgusta 1863.godine, Dimitrije Petković, po zanimanju mehandžija, starosti 28 godina, upisan je pod rednim brojem 179. Od imanja imao je „jednu polovinu tala meane i pola tala ostale zemlje u 8 pluga – vrednost svega 250 dukata cesarskih. Mesečni prihod – od obrtaja radnje i prihoda ove je 9 talira“. Iz ovog dokumenta ne može se utvrditi gde se nalazila imovina Petkovića, u gradu ili selu Zablaću, ali uočljivo je da je Dimitrije imao zavidan kapital s obzirom da se tek doselio u Čačak.

Već u junu 1861. godine Dimitrije Petković je sa trgovcem Kuzmanom Šolajićem na licitaciji kupio mehanu u Zablaću, a između 1863. i 1873. godine i kuću u Čačku, u tadašnjoj Sarajevskoj ulici broj 10, danas Ulica vojvode Stepe Stepanovića od broja 40 do 44. Dimitrije Petković sklopio je brak sa Marijom Gejović 4. novembra 1863. godine u čačanskoj crkvi Svetog Vaznesenja. Dimitrije i Marija imali su trinaestoro dece, a jedino je mladenac Vladislav, rođen i kršten u selu Zablaću. Ostali Petkovići rođeni su u varoši i upisani su u protokol rođenih i krštenih u čačanskom hramu Svetog Vaznesenja.

Deveto dete, Vladislav, rođeno je 27. februara 1880. godine po starom, odnosno 10. marta po novom kalendaru, u selu Zablaću kod Čačka. Roditelji su upisani kao zemljodelci, a kuma je bila Kristina Ćirić, trgovac iz Čačka. U crkvenoj knjizi rođenih i krštenih koja se dan-danas čuva u Zablaću na strani 53, a pod rednim brojem 10. mesni paroh Vladimir Popović ostavio je trajan dokaz o datumu i mestu rođenja budućeg pesnika što će vek kasnije poslužiti da se isprave greške u Disovoj krštenici, koje su se potkrale u brojnim antologijama i istoriji srpske književnosti. Sveštenik Popović obavio je 2. marta 1880. godine krštenje mladenca Vladislava u crkvi Svetog arhangela Gavrila. Brojnim biografima pogodovao je i sa Disom više se „slagao“ kao datum rođenja 29. februar, dan „viška“ u prestupnoj 1880. godini, a mesto rođenja često je bio Zaječar gde će Dis boraviti znatno kasnije. Pogrešna krštenica nije jedina nepravda koja čitav vek prati Disa, i za života i posle smrti, ali njegova poezija osvaja mlade generacije i čini pesnika svevremenim.

MOŽDA SPAVA

Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja,
Pesmu jednu u snu što sam svu noć slušao:
Da je čujem uzalud sam danas kušao,
Kao da je pesma bila sreća moja sva.
Zaboravio sam jutros pesmu jednu ja.

U snu svome nisam znao za buđenja moć,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se kreće u umrlu noć.
U snu svome nisam znao za buđenja moć.

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oči neke, nebo nečije,
Neko lice, ne znam kakvo, možda dečije,
Staru pesmu, stare zvezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih:
Kao da je san mi ceo bio od pene,
Il’ te oči da su moja duša van mene,
Ni arije, ni sveg drugog, što ja noćas snih;
Ne sećam se ničeg više, ni očiju tih.

Ali slutim, a slutiti još jedino znam;
Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
Što me čudno po životu vode i gone:
U snu dođu, da me vide, šta li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Da me vide dođu oči, i ja vidim tad
I te oči, i tu ljubav, i taj put sreće;
Njene oči, njeno lice, njeno proleće
U snu vidim, ali ne znam, što ne vidim sad.
Da me vide, dođu oči, i ja vidim tad.

Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet,
I njen pogled što me gleda kao iz cveća,
Što me gleda, što mi kaže, da me oseća,
Što mi brižno pruža odmor i nežnosti svet,
Njenu glavu s krunom kose i u kosi cvet.

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.

Izvor:srbijuvolimo.rs

Podeli članak

Komentari

www.rceurope.rs