Home / FOTO RAZGLEDNICA / Najstariji ovčar zlatiborskog kraja (VIDEO)

Najstariji ovčar zlatiborskog kraja (VIDEO)

Srećko Kovačević rođen je u Dobroselici 1927. godine, u kući koja se i danas nalazi u centru sela u blizini crkve. Još kao dete voleo je stočarstvo – ovce i goveda. Imao je pet godina kada je počeo da čuva jagnjad. Roditelji su mu dozvolili jer su jagnjad bila lakša za čuvanje. To je bio početak njegovog bavljenja stočarstvom. Završio je četiri razreda osnovne škole.

„Morao sam po nekad da čuvam izutra od sedam do osam sati, pa kad čujem školsko zvono, ja trčim u školu. Stoka je morala da se čuva, nije kao danas. Ima električna čobanica i lako je čuvati,“ priča Srećko.

U vojsku je otišao 1944. godine, prvo u Sinj na obuku, pa onda u prekomandu u Bihać. Po povratku iz armije nastavlja da radi sve seljačke poslove, od zemljoradnje pa do stočarstva. Radio je po potrebi. Ako danas nema kosidbe i kopanja, onda ide te čuva stoku. I obratno.

„Radilo se sve ručno i opet se sve stizalo“, nastavlja priču deda Srećko. „Bile su mobe, danas pomognem ja njemu, sutra on meni i sve stignemo. Bilo je onda i naroda, a danas je sve drugačije“.

Srećko ima konjče koje se zove Lasta. Ona ga svake godine posle Mladenaca odnese u planinu gde se nalazi katun. Tu boravi do Đurđevdana čuvajući svoja stada. Boravi sam i sam sprema hranu: peče hleb, kuva jelo i čim spremi doručak, odmah razmišlja šta će za ručak, pa onda za večeru i tako redom. Neko mu i svrati, ali retko se to desi, uglavnom lovci kad krenu u lov.

Danas Srećko živi na Vodicama sa sinom i njegovom porodicom. I pored toga što „tera“ 92. godinu, on i dalje čuva svoja bela stada. Izjutra u sedam sati krene u brdo zvano Karanovac i bude do podne. Obavezno ponese štap i flašicu sa vodom. Ima 18 ovaca i 10 jagnjića.

„Kad pođem na brdo, ja ponesem telefn, naočare, kišobran, novine i stolicu. Kad se ovce umire, sednem i uzmem novine, pa iako su stare ja ih čitam. Ne mogu da sedim, a da ništa ne radim“.

Pošto je krenula sezona branja lekovitog bilja, čuvajući stado on bere i čajeve. Tako je sakupljao travu ivu, pa majčinu dušicu, hajdučku travu, a brao je i zovu. Sve on to lepo osuši i zimi pije kao čajeve.

Popodne se vrati kući da malo odmori, pa opet u tri sata kreće na Karanovac sa svojim belim bravima. I tako svaki dan. Politika ga ne zanima, al’ voli da zna šta se dešava u svetu. Za bolji život ne zna i može se reći da je zadovoljan dosadašnjim životom.

„Bitno je da ljudi rade i da se slažu“, poručuje Srećko, „jer to je najvažnije u životu. Gde nema sloge i ljubavi, nema ni napretka“, završava svoju priču deda Srećko.

Izvor:zlatiborpress.rs/Autor: Miroslav Vesović

Podeli članak

Komentari