Home / FOTO RAZGLEDNICA / MOŽE LI SE BITI SREĆAN BEZ POTOMSTVA ?
, Image: 317821147, License: Royalty-free, Restrictions: , Model Release: yes, Credit line: Profimedia, Alamy

MOŽE LI SE BITI SREĆAN BEZ POTOMSTVA ?

Može li jedan par da bude srećan i ispunjen do kraja života bez dece? Uvek će biti onih koji će osuđivati ili braniti nedostatak želje za potomstvom. Ipak, pre nego što čujete kako vaš biološki sat zvoni, pitajte se da li umete i treba da budete sami.

Šta želite od života? Kuću iz snova, miran život, više novca ili zdravlja, decu? Ili hoćete sve to, plus putovanja, ali bez dece?

Možda ste gledali vrlo blizak par kad ste konstatovali da želite baš takvog muškarca ili ženu pored sebe. Možda ste, gledajući nečiju frizuru, poželeli da odmah sebi priuštite takvu. Ili vam je mališan u igri s majkom postao toliko sladak da ste poželeli svog?

Sećate li se trenutka kad ste rekli sebi: „Vreme je da postanem majka/otac, ili, pak, neću nikad roditi?“ Nikad to, zapravo, nije samo trenutak iako se tako čini. Uvek je zbir prethodnih iskustava, želja, sugestija. A možda ste se zatekli u braku s nekim ko vas je iznenadio izjavom „ja jednostavno nisam za to“. A onda je krenuo pakao.

Donose li se uopšte takve odluke po principu „stavljam sve Za iProtiv na papir“? Oni koji nemaju decu verovatnije se jasnije sećaju trenutka kad su sebi rekli da nije to za njih, ili je prerano. Možda previše strašno. Čini se kao da se to u, i dalje konvencionalnoj Srbiji, ne dešava, i da su svi zabrinuti za natalitet, ali statistika kaže da je sve veći broj parova koji nemaju decu, ne zato što ne mogu, već zato što ih ne žele.

Otkako je globalizacija učinila svoje, čini se da nam je manje stalo da li će nacija opstati za sto godina od naše smrti, nego da li smo slobodni da živimo kako želimo ili možemo. Nekad su stege bile toliko jake da su žene koje nisu mogle da imaju decu zvali jalovim. I nije to bila samo uvreda, već i teško poniženje, kao da nešto ozbiljno nije u redu s njom. Nije bilo bitno ni da li će joj to uticati na liniju, napraviti strije i šlauf, hoće li prestati da bude privlačna svom mužu i moći da mrdne od kuće zbog čopora oko sebe, najvažnije je bilo da bude majka. Zagovornici braka i porodice kažu da je današnja sloboda u izborima prevelika jer je sve manje odgovornosti. Ipak, stare majke su znale da kažu da nije ništa lakše nego roditi dete. Važnije je ono što dolazi posle.

Imati sve danas je promenilo značenje i postalo prioritetno. „Život bez dece“ ili „oslobođeni dece“ ili „childfree life“ od pre izvesnog vremena počeo je da znači živeti punim plućima, uživajući u sebi i ljubavi s partnerom. Ali ne i u deci. Ne postoji obaveza poštovanja očekivanog redosleda: obavezno školovanje, posao, pa brak i porodica, podizanje dece, čuvanje unučadi. Iako je to i dalje prilično uvreženo shvatanje u Srbiji, imati sve u individulističkom društvu znači imati ispunjen život po sopstvenim merilima, kakva god ona bila. Dovoljno smo napredno društvo da svako može da se odupre pritisku okoline i kaže: „Meni je dobro ovako kako jeste.“

Jedna lepa Beograđanka, Ana, vozeći se tramvajem u krugu dvojke gledala je troje mališana kako terorišu majku. Plakanje, urlanje, vikanje, batine, sve osim tišine. Nije mogla da ne primeti koliko je majka frustrirana. „Nikad neću imati decu“, pomislila je. „To su samo obaveze, moj muž će se izvlačiti na posao i ostavljati me samu s njima. Ja nemam snage za to. Nikad nisam bila naklonjena bebama i gugutanju. Želim da putujem, upoznajem druge kulture“, pomislila je.

„Bio je to trenutak kad sam donela odluku i čvrsto je se držala“, kaže za Nedeljnik. Danas joj je skoro 40 i počinje da se preispituje da li je bila u pravu kad je zbog sopstvenog komoditeta rekla: „Nije mi to potrebno.“

„Roditelji mi stalno govore da ću jednom kad ostarim zažaliti, jer biću sama, neće imati ko da brine o meni, neću imati s kim da se radujem. Ali, ja ne želim dete da bih ga imala. To je više od toga spavati s nekim i čekati devet meseci da bi izašla beba.“

Suzana i Nikola su par u četrdesetim godinama, bez dece. Njen biološki sat je otkucao poslednji minut i teško je da će je videti porodiljsko odeljenje u Narodnog fronta ili Višegradskoj. Ali, ona to i ne želi. Misli da je ovo suviše opasan svet da bi mu podarila još jedan život. Nije iz napuštene porodice, naprotiv, ali njen majčinski instinkt nije dovoljno jak, kako kaže, da bi rizikovala sreću u braku u kojoj uživa već 16 godina, da bi na svet donela novog Jovanovića. „Ne razmišljam kao većina Srpkinja, i uopšte se nisam osećala neprijatno kad su mi postavljali pitanja tipa „kad ćeš da rađaš“. Nije to nešto o čemu drugi treba da odlučuju, niti sam htela da to uradim jer su sve moje prijateljice već odavno gajile decu. Želela sam samo da imam srećan brak, bez stvari koje će ga ugrožavati. Nikola i ja uživamo u slobodi, volimo se i poštujemo, dovoljni smo jedno drugom i ne verujem da ćemo ikad zažaliti što nismo roditelji.“

Pop-kultura odavno je propagirala slobodu i stav „I want it all“. Možda su razlozi drugačiji tamo negde u Americi, a kod nas više socijalne prirode, ali naši sagovornici nisu jedine osobe u Srbiji bez dece. Njihov broj raste iz godine u godinu, a to se najbolje vidi po tome što je već 21 godinu kod nas negativan prirodni priraštaj. Prosek rađanja u Srbiji je 1,4 dete.

Razlozi su uglavnom ekonomske prirode, a tu je i sve kasnije stupanje u brak. Od svih žena na reproduktivnom vrhuncu koje urade abortus, čak 27 odsto je bez dece. Da ne bi ispalo da treba žene kriviti za to, ako pogledate oko sebe videćete puno samohranih majki, koje su odmah po javljanju prvih problema s decom ostavljene uz izgovor: „Nije to za mene.“ Slepe od ljubavi, žene nekad misle da mogu da promene partnera i probude očinski instinkt u njima, ali nije uvek tako.

 

„Moj muž neće decu, a u braku smo već godinu i sedam meseci, i zabavljamo se osam godina. Kad mu se spomene ta tema, on reaguje kao da si mu stavio prst u oko, a i kad odgovori, njegov izgovor je da još nije spreman, da nemamo sve uslove (kola, dovoljno para…). Činjenica je da nam situacija nije baš najbolja, ali nije ni tako strašna. On je jedno razmaženo derište. Šta da radim? Ne želim da se razvedem jer se relativno dobro slažemo i ovo je jedini ozbiljan problem“, kaže jedna Jelena, koja je svoj problem podelila na jednom od najpopularnijih foruma.

Psiholozi i sociolozi kažu da je normalno i u ljudskoj prirodi da imaju potomke, produže vrstu, uživaju u kreiranju života. Tada smo najsličniji Bogu i prirodi. Ali, kažu i da je nemoguće generalizovati. Ne postoje šabloni, samo ono što se u jednoj kulturi i društvu smatra prihvatljivim ili ne. I svako ko je doneo odluku da ne ispuni ulogu koju društvo od njega očekuje, bar jednom u životu bio je kritikovan zbog toga. Makar iza leđa.

Socijalni psiholog Vesna Tomić ističe da je nemoguće reći koliko je kod nas popularno biti u braku bez dece i koliko su ti brakovi srećni. Ali da postoje slučajevi u kojima se brak pretvori u pakao kad partneri ne žele isto. Moguće je da dođe do kajanja, jer ljudi se menjaju. Menja se i sistem shvatanja, sistem vrednosti. Vesna Tomić kaže da je siromaštvo samo izgovor za one koji ga navode kao ključni razlog za odlaganje roditeljstva jer su najsiromašnije porodice zapravo najčešće one sa čoporom dece.

„Često je u pitanju pihološki konflikt i želja da se ostavi lažni utisak da se ne želi dete, a zapravo ne može. Mogu parovi da budu srećni bez dece, ali, ako je u pitanju dobra kombinacija, ako žive zajedno zbog ljubavi, poštovanja, koherentnog sistema vrednosti, imaju razumevanje i poštovanje…“ Ona se ne slaže s konstatacijom da pravljenje karijere može da bude izgovor za brak bez dece jer „o kakvoj karijeri u Srbiji možemo da govorimo, posebno kad su svi sistemi vrednosti urušeni“.

To da li će neko želeti decu, mnogo zavisi i od kulture i sredine u kojoj je rastao. „Ako je neko odrastao u porodici u kojoj je to bilo visoko vrednovano, on će i ranije formirati svoju porodicu. Odlaganje odluke iz straha ili nekog drugog konflikta neće doneti rezultate, već samo kajanje“, kaže ona.

Psihijatar dr Danijela Tiosavljević kaže da je čovek biće prirode koliko i socijalno biće, što znači da ima socijalne motive, ali i svoje vitalne, biološke. Kao deo vitalnih nagona, kao deo nagona za održanjem vrste jeste i roditeljski nagon, kaže ona.

„Roditeljski nagon ne postoji samo iz želje da se ima potomstvo, već i da se o potomstvu adekvatno brine, da se ono neguje. Ukoliko je taj nagon kod nekog adekvatno razvijen, osoba tokom života aktivno traži odgovarajućeg partnera za realizaciju svoje prirodno date potrebe. Međutim, dešava se da je kod nekih osoba ovaj nagon kompromitovan, što se manifestuje nepostojanjem, umanjenim ili pojačanim instinktom. Čak i ujačan roditeljski nagon može biti izraz neurotične potrebe, takozvana majmunska ljubav.“

Kompromitacija, odnosno nepostojanje nagona, može da bude urođena ili je rezultat otpora zbog različitih životnih iskustava, odnosno trauma, određenih stanja, poremećaja, disbalansa ili bolesti. Ali, može da bude i rezultat naše sebičnosti.

Doktorka Danijela kaže da je, ipak, nemoguće generalizovati, a kako će neko živeti i koje će izbore doneti, mogućnosti pojedinaca su uvek određene i crtama ličnosti i specifičnom dinamikom odnosa dvoje koji donose odluku. Ona navodi da postoji i razlika između muškaraca i žena, ali i među odlukama u zavisnosti od kompromitovanosti.

 

„Svaki slučaj je specifičan i generalizacije su veoma nezahvalne. Svaki partnerski odnos ima svoje specifične dinamičke zakonitosti i svaki za sebe zahteva detaljnu pažnju i analizu da bismo došli do istinskih motiva za donošenje takvih odluka. Iznesen motiv može biti i racionalizacija za neke druge potisnute neprihvatljive na svesnom nivou motive, mogućnosti. Racionalizacija, kao i niz drugih manje zrelih psiholoških mehanizama odbrane u tom slučaju služe kao odbrana od neprihvatljivih impulsa, ideja, misli, osećanja i održavanja istih na nivou što daljem od svesnog, odnosno na nivou na kojem neće biti ugrožavajući po ego“, kaže doktorka Tiosavljević.

Psihoterapeut dr Zoran Milivojević ističe da deca donose sreću onima koji žele da je imaju, ali da je sve više onih koji svoj odrasli život zamišljaju bez roditeljstva. Njihova predstava je da je to na neki način kraj kvalitetnog života, da roditi dete znači žrtvovati se, da je to početak jedne velike obaveze u kojoj nema mesta za uživanje i igru.

„Kada neko tako gleda na roditeljstvo, tada je razumljivo da ne želi da ima decu. Jedna od psiholoških teorija koja pomaže da se ove stvari bolje razumeju je transakciona analiza koja govori o tome da svako od nas, bez obzira koliko ima godina, u sebi nosi svoje dečje ja, sebe kao dete. Ljudi koji ne žele da rađaju decu smatraju da bi u slučaju rađanja njihovo unutrašnje dete, taj deo koji se igra, uživa u životu, nosi životno elan – moralo da umre. I zato se odlučuju da neće imati decu, jer je materinstvo ili očinstvo tako velika žrtva na koju nisu spremni. U tome im, sasvim nesvesno, pomažu i njihovi roditelji koji su savršeni roditelji, a to znači da žive samo za svoju decu, a da sebe i svoje druge životne uloge zapostavljaju. Tako poručuju svojim sinovima i kćerima da dobar roditelj mora da se žrtvuje za svoje dete do kraja života. A tako nude model roditeljstva koji mladim ljudima deluje veoma odbojno“.

Da li je život bez sreće srećan život zavisiće od dvoje ljudi koji ga žive zajedno.

„Ako prihvate da ne mogu i neće imati decu, tada mogu dobro da se organizuju i da udvoje žive kvalitetno. Takođe, ako imamo dvoje koji mogu, ali ne žele da imaju dete, tada i oni mogu da se organizuju tako da im u životu ništa ne fali. Ljudi uvek biraju ono što im se čini najbolje za njih. Sve dok veruju da je roditeljstvo prestanak kvalitetnog života, oni će biti zadovoljni svojim načinom života. Ako imaju partnera, kvalitetan socijalni život, profesiju koja ih okupira, kućnog ljubimca kojeg vole, tada uopšte ne moraju da osećaju usamljenost. Imate različite ljude i različite sudbine. Ono što je tragično je da neko kome je roditeljstvo bilo važno odustane od rađanja deteta zbog ljubavi prema partneru. Mislim na ženu koja je ušla u četrdesete i praktično izgubila sposobnost začeća, tako da ona nikada više ne može imati dete. A onda iz nekog razloga ta veza ili brak bude raskinuta – on je ostavi jer je našao mlađu. Vrhunac je da on, sada već u godinama, sa tom mlađom rodi dete. To je za tu gospođu svakako pakao. Danas, kada nema više garancija da će dvoje ostati zajedno, jer drugoga ne obavezuje i ne zadužuje ni to što je neko žrtvovao svoju plodnost, treba dobro razmisliti kome dati prednost u dilemi: dete ili partner. Ja bih, lično, uvek izabrao dete“.

Izvor:nedeljnik.rs/piše: Zorica Marković

Pratite nas

Komentari