Home / FOTO RAZGLEDNICA / Mirko Kovčić, kačar iz Rožanstva

Mirko Kovčić, kačar iz Rožanstva

Na četvrtom kilometru od Rožanstva u zaseoku Utrobe, živi stari kačar Mirko Kovčić. U njegovom domaćinstvu žive četiri generacije. Osnovna delatnost je poljoprivreda (stočarstvo, malinarstvo), a kao dopuna, izrada drvenih sudova za domaćinstvo. Glavni majstor za izradu sudova je Mirko. Rođen je 1930. godine u Rožanstvu. U kući ih je bilo sedmoro i teško se živelo.
„Od malena sam započeo oko ovog zanata, pošto mi je otac radio, ja sam uz njega polako učio i sa tim sam odrastao. Nije se imalo onda ništa, od ovoga se hleba jelo, školovalo“, objašnjava Mirko.
Imao je 15 godina kada je terao japiju iz Stubla sa starijim bratom. Pešačili su preko 30 kilometara u jednom pravcu. Građu su prevozili konjima, kolima se nije išlo, jer puteva nije bilo. Da bi doterali više građe, tesali su i sušili dužice na licu mesta. Od jednog tovara mogli su da doteraju građe za 10 do 20 kačica, zavisno od veličine. Pravili su: buce za nošenje vode, parionice za kupanje, šafolje za pranje veša, kačice za sir i kajmak. Te proizvode su prodavali u Užicu, Bajinoj Bašti, Požegi, Čačku, Kragijevcu, Valjevu i ostalim mestima širom Srbije. Prodavalo se na pijacama i vašarima. Znalo se kad su pijačni a kad vašarski dani. Vašar je uvek bio „jači“ od pijaca. U povratku bi doterali namirnice za kuću. A što se tiče alata za izradu koristilo se: drveni strug, blanja, rendić, čekić, nabojač, đeljka, skobla, utornjak, bićkija, pergelj, probojac, đeljarka. Radilo se u kući pošto radionice nije bilo, pored ognjišta gde se i hrana spremala i gde su i čeljad sedela.
„Kada smo dobili struju, malo smo se kovarnuli i uzeli abrikter. Prelaskom na mašinsku obradu i proizvodnja se proširila. Pravili smo burad, kace za kupus i sve ostalo uz pomoć električnih mašina. Nema kajmaka bez čabrića, ni rakije bez burića“, objašnjava Mirko i nastavlja – „od ovoga sam školovao decu. Jedan sin je ostao samnom, sad i on ima sina, snaju i unuke. Ja sam u godinama i ne mogu više da radim. Prepustio sam posao deci, ja im samo malo pomažem, mada ni oni nemaju vremena da se ovim bave. Nema ništa bolje od dobrog zanata, a zanat mora da se voli, da ga ceniš pa da dobro bude. Oni dobro rade i slušaju me“ završava priču ovaj stari kačar.
Nekada se ovim poslom u Rožanstvu bavilo 65 domaćinstava, a danas je ostalo samo nekoliko. Zanat odumire, mlađi teže prihvataju, a proizvodi od plastike su učinili svoje. Lavor je zamenio šafolj, voda je stigla u kuće, te se ni buce više ne prave, a i kuto je izašao iz upotrebe. Jedino je ostalo bure za vino i rakiju koje se pravi od kvalitetnog hrastovog drveta. Ovaj zanat je mukotrpan bio i sad je svoje odradio. Došlo je neko novo vreme.

Izvor: zlatiborpress.rs

Podeli članak

Komentari