Home / FOTO RAZGLEDNICA / MIRA MILOŠEVIĆ ILIĆ: KAKO SAM POSTALA SREĆNA MAJKA ZAHVALJUJUĆI VTO

MIRA MILOŠEVIĆ ILIĆ: KAKO SAM POSTALA SREĆNA MAJKA ZAHVALJUJUĆI VTO

Ja sam Mira Milošević Ilić. Kad sam započela sa procesom VTO imala sam 27 godina. Po struci sam trgovac. Trenutno se bavim svojim hobijem i od toga zarađujem, a to je poslastičarstvo. Pored toga gajim i svoje blizance dobijene procesom VTO pre tri godine.

Moja ljubavna priča je tada bila, a ostala i danas, kao iz bajke, nestvarna i čudesna. Valjda je zato i odolela svim iskušenjima koja su je zadesila. Jedna greškom poslata poruka zalutala je iz Šapca u Užice na telefon mog sadašnjeg muža. Čak dve godine posle toga on se setio mene, čuvao moj broj, javio mi se i od tada do danas mi se ne razdvajamo.
15135480_10207730002187543_1859257799_n

Naša prava bajka počela je već prve godine braka da dobija boju surove stvarnosti. Naša ljubav nije bila dovoljna da bi se začeo naš plod i to je počela da nas zabrinjava. Na prvim pregledima, obavljenim od maja 2008. do maja 2009. godine nije bilo nikakvih loših rezultata, ali ni začeća. Već nakon toga počeli su polako da mi otkrivaju miome i ciste, a u isto vreme i suprugu je dijagnostikovana oligotermija i izražena varikocela. Tada započinje naša borba.

Prve dane i mesece naše borbe ispunjavala je ogromna zbunjenost, neverica, sluđenost pričama, terapijama, alternativnim i medicinskim lekovima, a sve to sam ja uspela da začinim svojim ogromnim nestrpljenjem. Tako sam, nakon muževljeve operacije i delimičnog oporavka i bez ikakvog lečenja mioma i cisti, odlučila da započnem sa VTO.

Prva  VTO mi je rađena u Leskovcu.  Naravno da nije uspela, ali nisam to shvatila tragično. Nije mi bilo svejedno, ali nisam ni patila. Tom prilikom sam upoznala dosta žena koje su ček i po sedam puta radile VTO, pa sam se tako malo utešila nakon prvog neuspeha.

Početak 2010. godine obeležilo je poznanstvo sa kojekakvim „lekarima“ i užasnim dijagnozama. Nemir i strah su rasli iz dana u dan, ali sada iz ove prespektive slobodno mogu reći da sam sama sebi i svom suprugu to priređivala, moja tvrdoglavost i uporenost da glavom prođem kroz zid. Bila sam previše zaslepljena idejom da ja moram da se ostavrim kao majka i da ću po svaku cenu to uspeti. Upravo tako, nisam pitala ni za cenu, ni za uloženo vreme, trud, naša obostrana osećanja, strah, stres… Ušla sam u začarani krug, mada to nisam htela da priznam, niti sam se trudila da nađem izlaz iz njega…

output_bkzdes

Već u martu iste godine urađeno mi je laparoskopsko pročišćavanje jajovoda u Užicu. Miom nije uklonjen. Ono što je obeležilo ovaj moj boravak u bolnici jeste jedan razgovor sa lekarom čije ime moram pomenuti, a to je Rade Marković. Tu njegovu posetu i reči koje mi je tada uputio nikada neću zaboraviti. Rekao mi je:“Mirajana, intervencija je uredno protekla, ali ti se ponašaš veoma neozbiljno i ideš od lekara do lekara. Tako ništa nećeš postići. Nisam ni siguran da li ti sa tom svojom tvrdoglavošću možeš uopšte biti moj pacijent…“

Nakon te intervencije svi rezultati analiza su bili uredni i mi odlučujemo da se prijavimo za Nacionalni program VTO u Beogradu. Još jedno ružno i ponižavajuće iskustvo sa lekarima koje poznajemo iz nekih drugih situacija i klinika gde su bili divni, temeljni i pažljivi, a ovde, osećala sam se kao još jedna u nizu, kao vreća na traci koju neko samo krajičkom oka pogleda i odgurne u stranu. A račun je naše utiske pojačao…

Leto 2010. godine, mi u Novom Sadu, iznajmili stan, a ja toliko hrabra i uporna da čak sebi i suprugu dajem terapije u vidu injekcija, bez imalo starha i ustručavanja. Spremna na sve, ne dozvoljavam da me bilo šta pokoleba. Međutim, pitanje doktora iz Novog Sada o dr Markoviću iz Užica, neću zaboraviti…

U septembru 2010. urađena je druga VTO. I dalje previše nestrpljiva, pre vremena radim test na trudnoću i rezultat je bio pozitivan. To potvrđuje i rezultat beta HCG-a, a na ultrazvuku trojke. Teško ću izabrati reči kojima bih opisala naše tadašnje stanje. Preplavljeni srećom, zabrinutošću, željom da sve to uspe… Trudnoću je pratio sve vreme miom. Na 4D ultazvuku u Čačkuopet neke nesigurne prognoze, ali ja sam jača nego ikad i ne posustajem. Iz ovog perioda pamtim još jedan savet svog dr Markovića koji nisam poslušala. Stalno sam putovala u Beograd na kontrole, iako je to moglo da se radi i ovde u Užicu, na šta mi je i on ukazivao, a i nisam ozbiljno shavtila pojam visokorizične trudnoće. Presrećna zbog svog stanja, šetam, družim se, pripremam i slavim svoj rođendan i još jednom putujem u Beograd.

15134227_10207729989587228_1613320715_n

Samo nekoliko dana nakon toga počinje moja prva i prava agonija. Počinje porođaj, odlazim opet u Beograd. Put do Beograda praćen nesnosnim bolovima bio je samo početak užasa koji sledi. Molim da me neko pregleda jer ne mogu više da trpim bol. Jedan plod je uginuo, ali dva su još uvek dobro. Tu sam provela mnogo dana mučenja i neprestanog nadzora, bez ikoga svog. Osećala sam se napušteno, usamljeno, izmučeno. Lekari su često imali različita mišljenja. Malo je reći da sam bila zbunjena, bila sam sluđena od bolova, nedešavanja ničega, strašnih terapija… U tom užasu porađam se u 21. nedelji trudnoće. Rodila sam dve devojčice od po 550 grama. Toliko su bile majušne da je njihov plač zvučao kao mjaukanje mačića. Infekcija koju sam dobila još pre onog kobnog 25. januara polako uzima svoj danak. Prvo jedan plod, pa moje stanje koje je najviše ličilo na stanje raspadanja živog tela i na kraju i smrt dve rođene devojčice… Umirala sam, kopnila i gasila se i fizički i psihički…

Nakon mesec dana horora, bar je meni tako izgledalo, konačno se vraćam svojoj kući. Ali, bez svojih beba i izmučena, kao na smrti… Obuzima me jeza, starh, bes, beznađe i sve se to stapa u starvičan vrisak kojim sam pokušavala da sve to izbacim iz sebe…

Psihičke teškoće sam brzo potisnula jer je moje fizičko stanje bilo sve gore. Neprestane terapije i kontrole nisu ništa pomenile jer je u meni trulio deo posteljice, nepažljivo otklonjene prilikom poslednje revizije, bez anestezije. A onda još jedna ista… Sada nastupaju psihičke tegobe. Strah, teskoba u glavi i duši, iznemoglost, nemogućnost da bilo šta radim, da na bilo koji način pokrenem svoj um i svoje telo, sve je u meni umrlo… Gledam ljude oko sebe, svoje ukućane, svi su nastavili svoj život, svi normalno funkcionišu, niko me ne razume, niti to pokušava. Bar je meni tada tako izgledalo. Ja više nisam bila ja. Nisam smela da zaspim, da ostanem sama bilo gde, plašila sam se da mogu povrediti i sebe i supruga… Te misli su me strašno iscrpljivale. Nakon pola godine ludila počelo je pomalo da se menja na bolje. Posećivala sam psihoterapeuta, kojoj sam mnogo zahvalna za svoj oporavak. I ovog puta sam pogrešila jer sam išla kod više psihologa, ako se tako mogu nazvati. Ali, kada sam upoznala dr S. C. polko sam se vraćala nekadašnjem životu, sitnicama koje sve to vreme nisam mogla sebi da priuštim, šetnja, vožnja automobila, druženje. Koristila sam svaku priliku koju sam imala da vreme provodim sa bebama svojih rođaka i prijateljica. To mi je mnogo značilo. Sve je bilo znatno bolje, ali ja više nisam bila ona stara. Jedina uteha i želja tada su mi bile da ostanem zdrava fizički i psihički, koliko je posle svega to bilo moguće.

Pitate se gde je u svemu tome bio moj suprug. Osoba divne duše, ali zatvorene, nikada nije nijednom rečju pomenuo sav taj užas koji smo doživeli. Međutim, u takvom stanju meni je i to smetalo, imala sam utisak da on uopšte nije svestan svega što sam doživela i to me je vređalo. Najbezazlenija reč ili najneviniji postupak pokrenuo bi bujicu mojih suza.  Bio je uz mene neprestano, ispunjavao sve moje želje, samo da ja budem mirna, srećna i zdrava. I on je jako smršao što mi je govorilo kolika je i njegova briga i bol… Toliko sam bila  zaslepljena svime što sam doživela da sam čak izgovorila da sam njegovom krivicom došla dotle, da je on uzrok za sav taj užas.

Razmišljala sam i o usvajanju i to podelila sa suprugom. Njegov odgovor me je ostavio bez teksta. Naravno, nije bio za to. Ukoliko njegovi rezultati ne budu zadovoljavajući, on pristaje da idem na VTO i sa donorom da bi dete imalo bar moje gene. Pa zar to nije ogromna ljubav, zar to nije bezgranična velikodušnost i želja da voljeno biće bude srećno…

Nakon godinu dana u meni se ponovo rađa želja da pokušam sa još jednom VTO. U razgovoru sa suprugom opet beskarajno razumevanje i ljubav, podržaće moju odluku kakva god bila i razumeće ako ne budem htela i smela opet da prolazim kroz sve.

Sa mnogo manje snage za boru odlazim kod dr Markovića. Sledi operacija mioma i histereskopija. Od svega sam se neverovatno brzo oporavila i počinjem sa pripremama za novu VTO.

Međutim, život me ni tada ne ostavlja da se na miru borim. Iznenada mi umire otac. Čovek koga sam volela više od svega, koji je bio sve u mom životu, ostavlja me… Ali, to što me je dotuklo, u isto vreme mi je i dalo snagu. Setila sam se jednog od naših poslednjih susreta i razgovora u kome sam rekla tati da bih volela još jednom da pokušam sa VTO. Sećam se sreće na njegovom licu i ogromne želje da mu rodim unuke.

Ubrzo nakon tatine smrti urađena je VTO i opet je bila višestruka trudnoća, opet trojke. Nisam smela da se radujem, plašila sam se da se ne ponovi prethodni scenario. Ovog puta sama tražim ono što su mi prošlog puta predlagali, a to je embrioredukcija. Urađena je u Novom Sadu.

Ovog puta, poučena stavičnim iskustvom, vreme provodim u Šapcu kako bih manje putovala do Novog Sada. Embrioredukcija je bila stresna više zbog neodgovornosti lekara i medicinskog osoblja, nego što je sam proces strašan. Sve se dobro završilo.

15134354_10207729989667230_1168648060_n

U drugom mesecu trudnoće vraćam se u Užice i odlučujem da učinim sve na ovom svetu da iznesem trudnoću. Dani su prolazili, a ja sam ovog puta uživala u svojoj trudnoći. Na moju inicijativu, moj dr Marković mi radi serklaž, samo da ja budem sigurna, mirna i opuštena. Međutim, sve što sam doživela vraća se u mojim mislima kao bumerang i ne da mi mira… U dogovoru sa dr Markovićem ostajem na patologiji trudnoće sve do porođaja. Svi su me mazili, pazili, čuvali. Suprug je dolazio kod mene i nekoliko puta na dan, donosio mi hranu koju je svekrva spremala samo za mene. Imala sam cimerke sa kojima mi je vreme brzo prolazilo u razgovorima i druženju. A sve to uz svakodnevne posete mog dr Markovića, uz njegovu podršku i puno vere. I medicinske sestre su bile divne prema meni, pažljive i prijatne.

Prolazili su divni i mirni dani.

Jedne noći osetim jak bol. Jedva sam iščekala da ugledam dr Markovića. Ipak, porođaj je počeo, ovog puta u 36. nedelji. Sećam se jednog otkačenog anesteziologa koji me je najpre isprepadao i svojim stavom i ponudom da mi urade carski rez u spinalu. Posle svih užasa koje sam istrpela, ovo je dodatno podiglo moj strah i tenziju. Ali, dr Marković i sve setre me hrabre.

Zahvaljujući otkačenom anesteziologu i spinalu imala sam to zadovoljstvo da uz carski rez slušam pesmu dr Markovića „U Šapcu kraj Save“. Neobičan spoj, zar ne?! U takvoj atmosferi spuštaju mi na grudi najpre Luku koji se rodio 27. 07. 2013. godine u 10:51, a samo minut kasnije i moju Lenu.

Tada je sve stalo i sve počelao. Postala sam mama dva divna majušna bića. Konačno sam i ja majka! Konačno sam uspela! Uspela sam u svojoj borbi! Pobedila sve nesreće, sve bolesti, sve užase.

Bebe su neko vreme bile na neonatologiji i zbog te odvojenosti sam bila malo tužna, zapravo čudno sam se osećala što nisu pored mene, ali posećivala sam ih i znala da ćemo vrlo brzo biti zajedno.

Lena je imala otvor na srčanoj komori i pretkomori i ostala je na neonatologiji 25 dana, dok je Luka izašao nakon 10 dana.

I to me je zabrinjavalo, ali znala sam da je sve u redu, da se oporavlja, da će sve biti savršeno.

Tako je i bilo. Ubrzo smo svi bili na okupu. Ovog puta sam ušla u svoju kuću prepunih ruku i prepunog srca! Čuvali smo se, mazili, navikavali jedni na druge, na sreću i punu kuću radosti. Moja dva života imaju sada 3 godine i 3 meseca. Rastu uz mnogo pažnje i ljubavi. Veseli su i živahni. Moj život je sada sasvim drugi, dobija iz dana u dan sasvim drugi smisao…

Pišući sve ovo sećam se koliko sam propatila, nebrojeno novca potrošila lutajući od lekara do lekara, od travara do travara… Setila sam se svih svojih grešaka, i svojih i lekara i svih koji su bili uključeni u onaj moj sunovrat.

Drage moje buduće mame, sada, iz ove perspektive, mogu vam poručiti da pre svega ne lutate u potrazi za lekarima koji će raditi ono što biste vi želele samo da biste što pre postale mame. Ako mislite da ste već našle lekara koji zaslužuje vaše poverenje, ostanite uz njega, naoružajte se ogromnim strpljenjem. Ovo je težak i dug put, ogromna borba koja se ne može dobiti na brzinu. Budite poslušne! Budite pažljive prema sebi jer ste tako pažljive prema svojoj deci koja čekaju da se rode! Budite stamene u svojoj odluci i nepokolebljive ako ne ide sve kako biste vi želele. Sa osmehom na licu mislite na dane koje ja sada živim i trenutke kada ćete kao ja sada gledati svoje dušice punog srca.

Neka vam moja priča služi za nauk. Pokušajte da se naučite na tuđem iskustvu, tvrdim da je tako mnogo lakše. Do cilja ćete doći samo ako krenete pravim putem i polako, ali sigurno njime koračate sa puno nade, vere i moralne i fizičke snage! SREĆNO!!!

UŽICE – OGLASNA TABLA

Podeli članak

Komentari