Home / FOTO RAZGLEDNICA / MILOŠ ČOLIĆ: „DANAS UŽIČANI DOBRO GOVORE UŽIČKI“

MILOŠ ČOLIĆ: „DANAS UŽIČANI DOBRO GOVORE UŽIČKI“

OT: Ukratko nam se predstavite?

S obzirom da sada učim decu našem savršenom pismu-ćirilici (jedan glas-jedno slovo), nastalom zahvaljujući Vuku Stefanoviću Karadžiću, ako nas i tu neko nije nešto slagao, molim Vas ili vas da moji odgovori budu ćirilični, a i zvanično je, valjda, pismo ove, valjda države i valjda ovakvih nas kakvi jesmo. Bivši sam đak Osnovne škole „Braća Ječmenica“, nekad IV osnovne, danas „Stari grad“, maturant Medicinske škole u Užicu na opštem smeru, brucoš  Filološkog fakulteta u Beogradu na grupi 01-Srpski jezik i književnost (zadržao se tu tri godine), muzičke škole „Vojislav Lale Stefanović“- odsek solo pevanja i, zvanično, profesor razredne nastave, odnosno master učitelj, zahvaljujući završenim studijama na Učiteljskom fakultetu u Užicu. Takođe sam bivši novinar-reporter „Petlje“, lista tehničke škole „Radoje Ljubičić“, Požeškog dnevnika, Radio Talije, Radio Užica, Televizije 5, Radio Lune, Vesti… A danas, u smislu novinarstva, slobodni umetnik, oglašavam se u „Prosvetnom pregledu“, „Glasu Tamnave“…

14341785_10210775265487765_1590617329_n-png

OT: Možete li da nam opišete vaše detinjstvo? Nešto zanimljivo iz tog perioda.

Moje detinjstvo je sve ovo što je napisano u prethodnom odgovoru- bio sam učitelj, nastavnik, profesor (sa sve dnevnicima, ručno izrađenim) novinar, medicinski brat ili tehničar, pevao na Evroviziji (pravio mikrofon od debelih flomastera i vune tako što bih izvadio gornji čep, stavio vunu, pa ponovo vratio čep i dobio mikrofon sa kablom, sad su moderni bežični), osnovali smo svoj prvi radio u Železničkoj ulici koji se zvao, sad ne znam zašto, „Kleopatra“, igrao žmurke, bacao klikere, pravio sarmu od lista trave i blata, peo se na dženariku, dakle sve ono što su i moji vršnjaci, mada kad sad pogledate, nabrojite izgleda malo šizofreno hehehe. Voleli smo da krademo voće iz komšijskih voćnjaka, čak i lepo cveće, naročito lale i zumbule, estetika mi je uvek bila važna. Puno ljubimaca je prošlo kroz kuću i dvorište, prolivene suze ukoliko im se nešto neželjeno događalo…

OT: Kako je u Užicu bilo tada, a kako sada iz Vaše perspektive?

Svesnost je pojam o kome vrlo promišljam u poslednje vreme tako da ću ovde reći da u tom periodu Užice uopšte nisam doživljavao kao sada, niti mi je bilo važno ono što je sad. Užice je tada bilo bezbedno, pre svega, slobodno sam išao na rođendanske žurke, bez velike bojazni roditelja da li će se nešto ružno desiti. Ljudi su radili, nas je bilo 37-oro u odeljenju kod pokojne Vide Mutavdžić, potom njenog supruga Stanimira, zahvaljujući „Cveti Dabić“, Valjaonicama, svim OURIMA „Prvog partizana“, štamparijama „Rujno“ i „Dimitrije Tucović“… Dakle nije bio problem biti zaposlen, naročito ljudima iz samog grada. Mislim da grad danas ne vode pravi Užičani, niti su na čelnim pozicijama, jer za njega ne čine ništa, puštaju da propadne i ono malo što živi… Ne želim da verujem da su to pravi Užičani, a znam mnoge koji to zaista nisu. Takođe se sećam da je prevoz taksijem bio veoma skup, dostupan bogatijima ili gostima grada.

460961_334442833259640_613165777_o

Šta Vam je najzanimljivije u Užicu?

Napraviću vic- najzanimljivije mi je to da je u Užicu najmanje Užičana i Užičkog, kao što je moj dobri profesor književnosti na Učiteljskom fakultetu dr Dragoljub Zorić na pitanje gde se „deo“ naš dobar i pravilan govor odgovorio: „ Danas Užičani dobro govore Užički!“

Šta biste promenili da možete?

Na čelna mesta svih ustanova i preduzeća postavio bih isključivo Užičane, jer valjda, ako ste normalni, niko ne može voleti vaš grad više od vas samih, pa ga i pametnije voditi kroz ova „luda“ vremena. Takođe bih vodio računa o školovanosti i sposobnostima, pametniji nikada nisu toliko sujetni i znaju da dve glave znaju više nego li jedna! Dakle stvarao bih tim i timove! Nalik onima koji u ovu zemlju donose medalje, a vrlo malo pričaju, još manje obećavaju, o „mlaćenju prazne slame“ da ne govorim! Zaposlio bih mlade Užičane, koji to žele, u svoj grad, naročito u Zdravstveni centar, osnovne i srednje škole, više škole i fakultete, pravosuđe, policiju, jer svi oni koji su došli da se školuju u naš grad, udali se ili oženili, dobiše posao, a Užičani uglavnom rade u Beogradu, inostranstvu, po okolnim gradovima… Kao da su kažnjeni time što imaju duboke korene u gradu na Đetinji…

404918_331585650212025_634309234_n

OT: Sada radite van Užica – možete li da nam uporedite život u ta dva grada?

Imam veliku sreću da radim ono što volim-da budem učitelj, da sva znanja koja sam godinama sticao prenesem onima koji ih tek stiču, baš onako kako sam ih ja dobijao od mojih učitelja, valjda je to neka lepa, nesebična zamisao ovog sveta i humana strana naših života. Na to sam veoma ponosan. Moglo je to biti i selo kraj Užica, što bi bilo normalno, ali ovako sam upoznao mnogo dobre ljude, veoma uspešan kolektiv Osnovne škole „Rajko Mihailović“ u Banjanima kod Uba, približio se malo Beogradu i postao veoma bogat! Bog mi je darovao još jedno iskustvo i još jedan put na kojem ga, valjda, neću izneveriti, dao mi je ŠANSU! To je ono što mi moj grad nije dao, ne samo meni, nego mnogima, zbog kojih ovo i pišem, zato nemojte misliti da sam ja nezadovoljan ili ogorčen, ne, samo hoću da skrenem pažnju na ono što ljudi misle i govore, a niko ne čuje, niti nešto konkretno radi po tom pitanju. Ja sam seoski učitelj, koga bude ptice, crkvena zvona nedeljom i o praznicima kada je liturgija. Živim idiličan život prvih prosvetitelja i učitelja srpskog naroda- Svetog Save, Vuka, Dositeja, Vase Pelagića, Jove Zmaja… Učim narod, a još više učim od naroda! Imam mnogo dobre komšije, dvorište delim sa sveštenikom Predragom Velimirovićem i njegovom mnogočlanom porodicom (četvoro dece), imamo vremena i za kafu, ratluk, rakijicu i pametne razgovore, sa druge strane su komšije Kostići koji su uvek raspoloženi za druženje i ukusne trpeze, od kojih bi, iskreno, trebalo malo i da bežim heheheeh. Ub je gradić sličan Požegi i po broju stanovnika i svojim arhitektonskim uređenjem. Gotovo da su nalik. Blizu mi je Šabac, Obrenovac, Beograd, Novi Sad, Valjevo, Užice…

OT: Za kraj – šta poručujete čitaocima našeg portala?

Sigurno ne ono da misle pozitivno, to se valjda podrazumeva, a već i zvuči, za mene, grozno. previše ultrakvazimodernopinkovski… Ja ću narodnim, Vukovskim r(J)ečnikom: „Ako ti mogu kupiti kapu, pamet ne mogu“, „Ako dugo žive skupa, životinje se zavole, a ljudi se zamrze“, „Ako mi ne možeš pomoći, nemoj mi odmagati“, „U se i u svoje kljuse“, „Ako je i koliba, naša je“, „Ako neće zlo od tebe, beži ti od zla“, „Bježi kud ti je volja, od sebe ne utječe“, „Blago onome ko zna da ne zna, a hoće da zna.“, „Bolje je imati rđavu godinu, nego rđava susjeda.“, „Bolje je pokliznuti nogom nego jezikom.“ Dakle, poručujem im da se, pre svega, trude da postanu mudriji i još manje veruju ovakvim političarima i nehumanoj politici današnjice.

OT: Hvala na razgovoru.

Hvala vama.

Razgovor vodila: Ivana Ivanović

 

Podeli članak

Komentari