Home / FOTO RAZGLEDNICA / MIHOLjSKI DAN KLIKERAŠA IZ DREŽNIKA

MIHOLjSKI DAN KLIKERAŠA IZ DREŽNIKA

U užičkom selu mališani oživeli duh zaboravljenog gradskog odrastanja.

Фото: Н. Јанковић

Kad se rodi svaki je isti, povraća i piški gde stigne, smeje se, onda počinje da se tetura okolo, kao neki mali pijanac. Dok trepneš shvatio je da prstići nisu samo za čačkanje nosića, eto ga u školskoj klupi, kucka u tablet skriven pod čitankom, izraza lica nevinog kao da je slepu staricu preko Glavne preveo… A da ga izvrneš naglavce, njega i sve užičke klince redom od Senjaka do Pore, od Zabučja do Carine, ne bi im par klikera iz džepova istresao! Onda se nekim čudom, sred miholjskog dana tu kod škole u Drežniku, duh prošlog vremena gradskog, seoskom džadom rasu…

Sporedna sunca mnogih odrastanja od Vardara do Triglava, zaboravljena, zablistaše na dlanovima dečaka i devojčica.

– Klikeri su sad deficitarna roba, za to se pobrinuo lokalni Kinez – objašnjavaju dečurlija – Nas je đaka u Drežniku tridesetoro, mi smo izdvojeno odeljenje Osnovne škole „Đura Jakšić“, selo Ravni, tri`jes jedna hiljada Užice.

Фото: Н. Јанковић

Oni što su o klikerima ponešto čuli, odmah petama buše rupe u zemlji. K`o biseri sijaju „staklenci“ sa šarenim i oni ređi sa jednobojnim percima. I neuništivi beli „porculanci“ otporni na „čvoke“. Sićušnim „piguljicama“ dobro barataju samo asovi klikeraške igre. Ima i debelih „tulumbaća“ za hvalisanje. I ubojitih „metalaca“ otpalih iz točkova kamiona Fabrike automobila Priboj…

– Učitelji su klikere đacima uzimali. I za uši vukli. A jok davali. Sad se tumbe okrenulo! Kad mi onaj moj poderanih pantalona kući dođe i prljav k`o prase, videćemo mi. Kuku, vidi mu blata pod noktima – poskakuje baka jednog mališana, a smeje se, sve joj nešto milo, pa pitamo šta – Najradije bi on one „Pokemone“ ko manit po Užicu jurc`o, kod kuće da vozi telefon, ima pešake unutra pa i` gazi! Kaže, poeni bako, poeni. A otac mu baš ovako klikera igr`o…

output_ql9fbe

Duh odrastanja među soliterima i klikere, u Drežniku je nastanio nastavnik Miloš Racić, istoričar. Da deca upoznaju igru svojih roditelja.

– Klikeri, „pola – celo“ sličicama, „krajcarica“ i fudbal krpenjačom, to su gradske igre novijeg datuma, ali su već zaboravljene. Sada su starovaroške. Zato smo priredili „Igre starog sokaka“, malu renesansu tipičnog detinjstva u 20. veku – objašnjava omiljeni nastavnik, žureći da nastavi igru.

– Oćemo li ćoze? – izaziva osmaka, klinjo šestak – Ćoze ti je bez pravila, `nako. Kao vežba.

Kad je ćoze, rezultat se ne računa. Ćoze je prilika da novajlije zaigraju sa starijima. Bez da kući idu poraženi. Kad očvrsnu, porastu, onda ne može bez pravila. I to kakvih – prvih koje naučiš van kuće.

– Klikeri su samostalan korak u svet. U tajnovite odnose među malcima iz ulice, dvorišta, bloka, sokaka ili bilo čega što se braoni ili zeleni među soliterima. A početak odrastanja ima svoja pravila – objašnjava Uroš Antić, namerni svedok čuda u Drežniku, od malena užički klikeraš i vrsni poznavalac igre – „Zbogom topli roditeljski dome“, to ti je osećaj strepnje dok čekaš lift, da se prvi put spustiš pred zgradu džepova punih klikera.

Фото: Н. Јанковић

Svaki grad u Srbiji imao je nepisana klikeraška pravila. U svakom gradu, ona su ista. Samo su u svakom, nazivi za njih različiti. U Užicu je, znaju drežnički klinci, `vako bilo.

– Prvo „karupiš“. Ko ubaci u rupu, odmeri četri prsta, povuče crtu i „pikira“. U slučaju da pri „karupljenju“ pogodiš protivnički kliker, onda „čvoka duša igra prva“. U slučaju kad su oba klikera u rupi, primenjuje se „mala ili velika vađa“ – objašnjavaju uglas.

Digla se prašina. Osmak Marko Todorović i šestak Dragutin Milutinović sa ćoze prešli na pravo.

– Nema cvrgoljenja – ispravljaju jedan drugog sred drežničke klikeraške gungule – Ja karupio blizu rupe, a on namerno baca daleko, oće da beži, to ne može, to je „cvrgoljenje“. Kaže se još i „nema na pola bane“. Nego rupu karupi! U Lovćencu odakle je rodom naš nastavnik Miloš za „cvrgoljenje“ kažu „krv“. Tak`a im pravila.

Vremena još ima za dalji put u istoriju – za „krajcaricu“. Izvuče odnekud nastavnik Racić krajcaru pravu, onu cara Franje Josifa iz 1894. Pronašao je u blatu, u Lovćencu kad je bio mali. Novčić drežničkog delije Slavenka Jevđića pade najbliže liniji. Za nagradu, dobio je paru sa likom kralja Petra Drugog iz 1938. godine, original, k`o medalja.

Za to vreme, Andrija Đunisijević iz petog, zove na „pola – celo“, može i „par – nepar“ ko hoće i ko ima „slidža“. Pala je i „menjaža“ duplikata.

Фото: Н. Јанковић

– Izložili smo i stare albume sa fudbalskih mundijala, Meksiko osamdeset šesta, Italija devedeseta… Da se vidi od koga je Mesi zanat učio – pokazuje dečak iz Drežnika Dijega „Božju ruku» Maradonu.

E sad bi deca da igraju stvarno, pa koliko stignu do mraka. Miholjski dan je kratak, za dečiju snagu prekratak.

– Može fudbal, ali danas posebno, krpenjačom igramo – čuje se glas nastavnika Miloša – Onda kući, sutra je opet 21. vek.

ERSKI HOLIVUD U RAVNIMA
Omiljeni nastavnik, mladi istoričar Miloš Racić stigao je u užičko selo Ravni iz Lovćenca, sa severa Bačke. Dočekalo ga je upražnjeno mesto nastavnika. Sa decom iz Ravni, Drežnika, Skržuti i Nikojevića osnovao je filmski studio „Radrenis“. Napravili su tako seoski mališani erski Holivud, snimili su 75 kratkih i jedan dugometražni film, na istorijske teme. A to je već najnovija istorija, o njoj smo već pisali.

Izvor: iskra.co / NIKOLA JANKOVIĆ

Podeli članak

Komentari