Home / FOTO RAZGLEDNICA / MAJKA VOLI VIŠE CVEĆE NEGO BRATA I MENE

MAJKA VOLI VIŠE CVEĆE NEGO BRATA I MENE

Kod nas su se od malih nogu znale tri stvari: ne laži; ne kradi; ako slučajno oboriš saksiju sa cvećem lezi i pravi se mrtav. Toga se i dan danas pridržavamo. U principu brat i ja smo mogli da okrenemo kuću naopačke, samo da cveće bude bezbedno.

Majka uvek priča „ko ne voli cveće – ne voli ni ljude“ i to je skroz tačno. S tim što kod nas može da se desi da zamrziš cveće, jer ga ima u svakom uglu u kom ima mesta za saksiju. Ta veza brat-ja-cveće je na staklenim nogama još iz detinjstva dok se u dvorištu igrao fudbal. Ne vredi, kako god da šutneš, lopta će završiti među ružama. Slomiš par saksija i praviš se kao da se ništa nije desilo, odmah si najbolji sin na svetu, spakuješ knjige uveče, zubi oprani i pravac krevet. To zataškavanje potraje samo nekoliko dana dok majka ne provali zločin, onda hvatamo sprint iz dvorišta (kakav bre Bolt) i pravac kod babe dok se ona ne smiri par dana.

Imali smo neko drvo života u dnevnom boravku, pa mi čitavu osnovnu školu nismo znali da Džerija juri mačak Tom jer se nije videla druga strana tv-a od listova. Kad gledaš sport – vidiš samo stranu koju napadaju, i navijaš da potraje napad da bi bar malo uživao. Mislili smo da postoje samo tri moćna rendžera jer su ostalo troje nestali u žbunju drveta života. U našim klinačkim glavama, cveće je izgledalo kao neki ogroman problem, a zapravo smo sami napravili koflikt sa njim. Za majku ono je bilo odmor.

Kasnije, što sam više odrastao, sve sam više razumeo tu majčinu ljubav prema cveću, ali opet nisam ja tu nešto mnogo mešao prste dok jedno leto ona nije odlučila da ode na more i ostavi mi kuću na čuvanje, a sa njom i brigu o cveću. Bolje da sam odmah izvadio pasoš i odselio se na nekih 50-ak godina, ali ne, ja hoću da budem dobar sin.

Prvi dan sve super, stiže poruka „Sine stigla sam ljubim vas obojicu“, ja kontam prvi je dan, ima tu vode u saksijama u rezervi, zna biljka kako da to lepo rasporedi (a napolju gori asfalt).

Drugi dan: „Ovde je pretoplo, nadam se da zalivaš cveće, ljubim vas“. Ni kod nas ništa nije bolje, ali nije problem tek je drugi dan, sutra ga zalivam sigurno.

Treći dan: „Sine zalivaj cveće obavezno, posle sedam svako veče.“ Gotovo, ja sam na drugoj strani grada, kampujem i neću dolaziti naredna dva dana, uzdam se u staru dobru kišu, koliko loše zapravo može biti?

Peti dan: Nije pala ni kap, zemlja suva kao barut, ja kujem plan o bekstvu iz države.

„Kako mi je cveće, ovde se i palme suše. Jeste li vi dobro, JEDETE LI ŠTA“

Ustajem šesti dan i nailazim na pokolj; filadendron, muškatle (u teškom stanju), hibiskus, ledene orhideje, koprivice, lozice, kadifa, prkos i bog zna šta još..

Iznosim sve napolje na reanimaciju, imam četiri dana da ih preporodim. Iz sata u sat sam pratio njihov oporavak i, iskreno, osetio sam se očajno. Ona jedva čeka prvi zrak sunca da ih iznese napolje i ulepša dvorište, i stalno me opominje da redovno kosim travu ne bi li cveće što više došlo do izražaja. Bog za sedam dana stvorio svet a ja ne mogu da sačuvam par desetina saksija od sunca. Stalno se smeje dok nešto okopava, pa razmišlja gde da stavi kaktus (stavi gde je nemoguće zaobići, a ne nabosti se), pa me pošalje na otpad po stare gume da pravimo saksije od istih. I ko sam onda ja da remetim njen kutak u kom uživa češće i više od mene. E nećeš, kupim zemlju promenim sve i posle tri dana kao da se ništa nije desilo. Dobro, osim muškatli.

Deseti dan ih bacam u kantu i spremam se da ih zamenim novim kad stiže poruka “Stefane šta se dešava sa cvećem, stižem za dva sata” – što u prevodu znači da stiže znatno kraće i da neće pričati sa mnom narednih mesec dana uz konstantno ignorisanje bude li saznala šta se desilo.

Pošto će svakako saznati danas, ja ću izgubiti jednog čitaoca, ali uzdam se u vas da ne napravite istu grešku i obavezno zalivajte cveće u ovim tropskim danima.

Izvor: Noizz.rs

Podeli članak

Komentari