Home / FOTO RAZGLEDNICA / LJUBAV NE ZNA ZA PREPREKE

LJUBAV NE ZNA ZA PREPREKE

CECA GIF (2)

Naša Užičanka Suzana i njen suprug Đorđe, završili su Medicinski fakultet u Kragujevcu kao natprosečni studenti. Njihova veza otpočela je još na prvoj godini studija, i planirali su da po završetku fakulteta krenu u zajedniči život i stvaranje porodice. Onda su shvatili da sa svojom diplomom, u zemlji Srbiji ne mogu ništa. Rešili su da po svaku cenu odu u Nemačku, i izbore se za svoje parče neba. Nije bilo lako, ali su uspeli. Danas uživaju u svom poslu, i kako kažu, konačno žive, i osećaju se kao ljudi.

Svoje studije isfinansirao je gotovo sam, jer njegovi roditelji, koji su ustali bez posla, nisu bili u mogućnosti. Nije se stideo nikakvog rada, i smatrao je da će se mučenje završiti kada konačno postane lekar. Ipak, susret sa realnošću bio je žestok i bolan.

„Dok sam studirao, jedino sam razmišljao o tome da završim fakuktet. Međutim, kada sam diplomirao, kao uostalom i Suzana, oboje smo upali u jednu novu dimenziju depresije. Bilo je više nego jasno da je pitanje, kada ćemo, i da li ćemo uopšte dobiti posao u struci. Sva vrata su bila apsolutno zatvorena za nas koji nismo imali vezu i novac. To saznanje, kao i celokupna situacija u zemlji, bio je okidač za odlazak“, kaže Đorđe.

Đorđe je otišao prvi, i to kao medicinski tehničar. Neko vreme je radio u domu za stare, a onda se vratio da povede Suzanu. Morali su brzo da reaguju zbog papirologije, pa su se venčali preko noći i bez slavlja. Naredni dan, krenuli su u bolju budućnost.

„Nije bilo lako, i trebalo je dosta ulaganja i odricanja. Ali kada nešto toliko jako želite, prepreke ne postoje. Jednostavno, želeli smo da istrajemo. Cilj je bio jasan, i ništa nije moglo da nas sputa. Same procedure su veoma komplikovane, ali znali smo da nema nazad“, priča Suzana.

AZURA

Uskoro su oboje počeli da rade na klinikama kao lekari. Čuveni kardiolog, profesor Mitrović, bio im je velika pomoć i podrška, i ovi mladi ljudi su mu veoma zahvalni na tome. Kako kažu, medicina je njihov život, a način na koji zdravstvo u Nemačkoj funkcioniše, bio je ostvarenje njihovog sna.

„Suvišno je pominjati da je zdravstveni sistem ovde daleko napredniji nego u Srbiji. Sve je uređeno do detalja, od bolničke kantine pa do ključnih segemenata bolnice, tako da ima veoma malo prostora za bilo kakvu grešku. Pacijentima je pruženo mnogo više, a sami lekari imaju daleko veću odgovornost. Ključne reči koje bih ja iskoristio su profesionalizam i vrednoća. Mnogo rade, a odnos je isti, na primer, i prema starici od 92 godine, i prema detetu. Poštovanje pacijenata je jako bitno, kao i uzajamno poštovanje među kolegama. Postoje pravila koja se poštuju, tako da nije bilo teško da se uklopimo“, ističe Đorđe.

Dok je u Srbiji komunikacija između lekara i pacijenata na nezavidnom nivou, u Nemačkoj je to obaveza, i jedno od osnovnih pravila.

„Pacijent mora da dobije apsolutno sve informacije o svom stanju, naročito pre neke intervencije. Obavezno je sve objasniti i porodici, familijii. U Srbiji sam lično imala iskustva da se lekari još i ljute na tebe, ako imaš pitanja koja su, po njima, suvišna,“ ističe Suzana

Kod nas je i dalje preovlađujuće mišljenje da su Nemci hladan, bezosećajan narod, okrenut samo sebi i svojim interesima. Đorđe ipak tvrdi drugačije, i kaže da je suština njihovog funkcionisanja poštovanje privatnosti, i nezadiranje u tuđi život.

“Nemci su ustvari veoma tolerantan narod. Apsolutno nikada, ne da nismo imali nikakav problem, nego nismo osetili trunku diskriminacije. Naprotiv, od kada smo stigli u Frankfurt nailazili smo na raširene ruke, i ljude spremne da pomognu. Jedan prijatelj je skoro dobio posao, isključivo zato što je iz Srbije. Naime, u toj klinici već rade tri naša lekara, i kada je otišao na razgovor, direktor mu je rekao da će dobiti posao zahvaljujući upravo njihovom radu, i tome kako su se pokazali”, ističe Đorđe.

Ovaj mladi par, nedavno je dobio i ćerkicu, i život je dobio potpuno novi smisao. Ono što sada sigurno znaju, jeste da svom detetu žele da obezbede kvalitetan i siguran život.

“Živimo u nadi da će jednog dana i u Srbiji biti bolje, i da ćemo razmišljati o povratku. Nije to stvar samo novca i kvalitetnijeg života u tom smislu. Nakon svega što smo ovde prošli i iskusili, jednostavno ne bi mogli da funkcionišemo u sistemu koji nije uređen, zaključuje Đorđe“.

Na kraju našeg razgovora, Đorđe me je zamolio da posebno naglasim jednu stvar. Želeo je da se zna da bez obzira na sve, oni nisu želeli da odu iz Srbije! Koliko god da su neke stvari u Nemačkoj savršene, bol za domovinom je i dalje veoma jak.  Oboje su ovde ostavili porodicu i priajtelje, i odrekli se mnogo toga. Dodala bih, ova zemlja im je uzela mladost i najlepše godine, a oni ipak razmišljaju da se jednog dana vrate. Mislim da nakon svega, Srbija to nije zalužila.   

Užice Oglasna Tabla
Piše: Dunja Starčević

cest

 

Pratite nas

Komentari