Home / FOTO RAZGLEDNICA / LANE JOVANOVIĆ: ZABRANJUJEM DECI DA GLEDAJU NEKE TELEVIZIJE

LANE JOVANOVIĆ: ZABRANJUJEM DECI DA GLEDAJU NEKE TELEVIZIJE

Veliko razočarenje za mene jeste (ne)uređenje medijskog prostora. Znam ja šta je dobro a šta nije, ali deca nisu formirane ličnosti. Kažu, imaš izbor. Kakav izbor: od rijalitija do celog opusa vašarskih pesama?! Danas je moto: Sve što proizvodi novac daj odmah i sada…

Glavni je junak najveće pobede fudbalske Srbije u ovom veku, u crvenom dresu stajao je na centru “Enfilda” i slušao “You’ll Never Walk Alone”, dva puta bio je najbolji igrač šampionata Belgije. Kad je skinuo kopačke, stao je na stazu po kojoj njegove kolege po vokaciji retko idu. Milan Jovanović, bez obzira na ogromno iskustvo i materijalnu sigurnost, radoznalošću laneta ide kroz postigrački život. Hoće još mnogo toga da sazna, vidi i nauči kako bi nastavio niti koje je kao vukovac počeo da izvlači u vrletima Bajine Bašte i koje je zbog odlaska pod svetla svetske fudbalske pozornice odložio na određeno vreme.

Ušuškan u porodičnom domu u Novom Sadu, sa brojnim uspomenama iz kojih izbija toplina kao nagrada za posvećenost “bubamari”, stavljajući marker na temu “Razlika u pojedinim obeležjima igre košarkaša na finalnim utakmicama u odnosu na kriterijum – pobednik/poraženi”, pa zatvorivši udžbenik iz kog sprema ispit na Fakultetu za sport i turizam, za Ekspres je pričao o svojim nemirima, brigama, neispunjenim očekivanjima i nadama.

Profesionalnu karijeru završio je u 32. godini na iznenađenje mnogih koji su verovali da još puno toga može da pruži fudbalu i napravi ugovor-dva u predpenzionerskim rajevima koji pamte igrača koji je Nemačkoj na Svetskom šampionatu u Južnoj Africi dao pobedonosni gol. Nije uzeo ni kineske ni petro dolare. Vratio se u Novi Sad na novi početak. Krenuo je od fakulteta, na koji je došao ne po diplomu nego po znanje.

– Mogao sam, naravno, još da igram, ali oduvek sam želeo da fudbal ne bude jedina stvar kojom ću se baviti u životu. Sada sam četvrta godina Fakulteta za sport i turizam.

Koji ispit sada spremate?

– Kod profesora Pavla Rubina pripremam drugi deo ispita Košarka – kognitivni sport II. To je ispit ostao iz prošle godine, zapravo jedan njegov deo. Učim, spremam ga i verujem da će biti kako treba.

Vaše kolege iz studentskih klupa pričaju da uvek prvi izlazite na ispit. Zašto?

– Hoću da svi vide da nemam nikakvih popusta! Niti ih hoću niti ih očekujem. Potenciram dve stvari, prva je da sam čekao kraj karijere da bih nastavio školovanje. Nije to nikakav kuriozitet niti je pretežak posao danas nešto studirati i naučiti, pogotovo kad čovek ima vremena. Učenje mi nije strano. Te radne navike nosim iz detinjstva. Bio sam vukovac u osnovnoj školi. Tada nije vladala hiperprodukcija vukovaca. Onda je među 120 đaka bilo samo četvoro takvih. A danas? Ima ih po 15 u odeljenju! Motiv za stručnom nadgradnjom, dakle, jeste taj da nadoknadim propušteno. Drugi motiv našao sam u situaciji da je deo visokog obrazovanja postao farsa. Imamo hiperprodukciju lažnih diploma, bukvalno kupljenih. Postoje te brojne fleke, i to u biografijama ljudi koji bi morali da nose najveću odgovornost, preko intelektualne elite do sportista. E to je za mene postao svojevrstan izazov. Hoću da uradim nešto što nije trend. Hoću da uradim nešto pošteno. Ponosan sam na to da znam svakog profesora i svakog kolegu. U internoj komunikaciji bio sam iznenađen da su svi to prihvatili i doživeli na pravi način. Svi su, zapravo, iznenađeni odnosom da nikad nije bila prisutna ni mrvica neke, tako da kažem, pozitivne diskriminacije. A i zašto bi? Imam i vremena i volje za učenjem. Na smenu učim, spremam građu za ispite i čitam knjige.

Umesto da posle dva svetska rata budemo nagrađeni, mi smo degradirani. Biološki uništeni. Naši dželati su nagrađeni proširenjem teritorije, a danas likuju nad činjenicom da, recimo, u Hrvatskoj nema četiri petine srpske populacije. Ono što je ostalo verovatno će morati ili da se pokatoliči ili da se iseli…

Imali ste zanimljiv studentski angažman.

– Bio sam zvanično, na poziv profesora Radomana, pomagač u nastavi. I zahvalan sam mu zbog toga. Na mene je to delovalo relaksirajuće, dobro sam se snalazio kad izađem pred kolege studente. Bila su mi zanimljiva i njihova pitanja. Više sam se plašio praktičnog dela. Oni vas gledaju kroz posebnu lupu. U demonstraciji nekog fudbalskog elementa moraš biti kao švajcarski sat. Pokazati profesionalnost bez greške i ostaviti utisak. Uvek je, ipak, bila interesantnija neformalna komunikacija posle predavanja i priča o ovoj ili onoj utakmici. Bilo je mnogo detalja na koje su me podsetili a koje sam, praktično, počeo da zaboravljam.

Zašto ste se iz Brisela, gde ste bili jedno od zaštitnih lica Anderlehta, vratili s porodicom u Novi Sad?

– Pre svega, bio sam vođen željom da moja deca uče srpski i da njihovo prvo pismo bude ćirilica. Najstariji sin završio je tada prvi razred u francuskoj školi u Briselu. I da smo ostali još dve ili tri godine tamo, bilo bi gotovo, jer bismo onda čekali da završi osnovnu školu. Tada bi bilo kasno da se vraćamo u Srbiju. Lazarevim putem krenuli bi i Dušan i Miloš. Praktično, mi bismo naš život morali da vežemo za Belgiju. Sto odsto. Izabrao sam ovo drugo. Ovde mi je srce, ovde su mi prijatelji, ovde nam je familija. Ovde imam sve, uz sve anomalije u društvu koje nam smetaju, počevši od problema administracije do infrastrukture. Istina, svugde na svetu mogu se naći neke zamerke na funkcionisanje javnih službi. Ali ja ovde imam svoj mikrosvet. Okružen sam ljudima koje volim, cenim i uvažavam, a isto tako i oni mene. Meni je ovde super!

Vaši naslednici odrastaju kao “Lanetova deca”. To može biti breme. Drugo, koliko je teško u situaciji duge društvene tranzicije u njih ugraditi vrednosti poštenja, rada, humanosti?

– Vaspitanje je dugotrajan proces uticaja na decu kako bismo od njih izgradili kompletne ličnosti. To bi trebalo da bude permanentan proces, ali on, nažalost, nestaje. Prva institucija u tom procesu, i najvažnija, jeste porodica. Posle nje dolaze škola, pa klubovi i naravno društvo, okruženje. Taj proces socijalizacije sam po sebi uvek može da donese nešto nepredviđeno. E, sad, supruga Nataša i ja smo veoma uporni da ih usmerimo na poštovanje trajnih vrednosti.

Prepreke koje stoje na tom putu su velike i opasne?

– Živimo u jednom veoma turbulentnom vremenu. Strašno mi je žao zbog saznanja da je medijski prostor prenatrpan emisijama, uslovno rečeno, zabavnog karaktera. One mogu biti veoma štetne za ličnosti u formiranju. Zato smo zabranili deci gledanje određenih programa. Zovu ih zabavni, a to je destrukcija, po mom mišljenju, klasična. Šta se tu propagira? Niske strasti, na prvom mestu. Takođe, neke vrednosti za koje ja ne mogu da nađem nikakvu kompatibilnost u svom vrednosnom sistemu. Roditelji moraju biti strašno čvrsti i istrajni u ovom izuzetno bitnom periodu za dečji razvoj. Mi imamo svesrdnu pomoć njihovih trenera u fudbalskim klubovima. Usmeravamo ih na sport, treniraju fudbal i atletiku. Probamo da im napravimo sadržajan dan uz knjigu, uz njihove drugare na sportskom terenu i mislim da je to najzdraviji milje. Jedino veliko razočarenje ovde za mene jeste (ne)uređenje medijskog prostora. Znam ja šta je dobro a šta nije. Znam da razlučim dobro od lošeg, vredno od kiča, ali deca nisu formirane ličnosti. Kažu, imaš izbor. Kakav izbor: od rijalitija do celog opusa vašarskih pesama?! Danas je moto: Sve što proizvodi novac daj odmah i sada. A emisije kulturno-zabavnog sadržaja su u daleko manjoj meri zastupljene od onog koliko bi trebalo. One nemaju dominaciju, one su u senci, na margini. Prednost imaju emisije drugog reda i značaja, razarajućeg sadržaja po psihu i na poglede mladih u Srbiji. Šalju se veoma loše poruke.

Kako se u toj preraspodeli kotira sport?

– Biću krajnje jasan, odbojkaši Vojvodine su pobednici evropskog kupa, košarkaši i vaterpolisti osvajaju medalje i trofeje praktično gde stignu, ali oni moraju da budu svetski prvaci da bi imali sličnu zastupljenost u medijima kao neka “ona” koja se odmah skine. I ponudi nam šta? Ništa. Katastrofa! To je za mene najveći poraz ne samo našeg društva, nego kompletne civilizacije, koja ide u sunovrat!

Ima još katastrofičnih odluka. Prijem Kosova u UEFA i FIFA okarakterisali ste rečima da “pravo i pravda i za Srbe u svetu postoje u veoma ograničenom formatu”.

– Ne robujem teorijama zavere, ali verujem da postoji nečiji krupan interes da se srpskom narodu nikad ne dozvoli, baš nikad, da postane onoliko veliki koliko je zaslužio. A to je zaslužio podnoseći velike žrtve u Prvom i Drugom svetskom ratu, doprinoseći pobedama nad fašizmom. Umesto da budemo nagrađeni, mi smo degradirani. Biološki uništeni. Naši dželati nagrađeni su proširenjem teritorije, naši dželati danas likuju nad činjenicom da, recimo, u Hrvatskoj nema četiri petine srpske populacije. Ono što je ostalo verovatno će morati ili da se pokatoliči ili da se iseli. To je trend. Ma koliko pričali o građanskim pravima, pravu i pravdi, znam samo jednog Srbina u javnom životu, a takav je sport, u Hrvatskoj koji može slobodno da kaže da je Srbin. To je Danijel Subašić. A znam ih mnogo koji su Srbi. Mogli bi jednu reprezentaciju da sastave od Srba. Da ne govorim o mnogim drugim istorijskim činjenicama, koliko smo svetu dali naučnika, pisaca, koliko sportista…

I Novaka Đokovića…

– Beskrajno sam srećan da je iz srpskog naroda iznikao jedan takav velikan kakav je Novak. Videlo se i sad, na završnom turniru u Londonu, koliko mu zavide. Britanska imperija je u senci jednog Srbina. On im je, i kad pobeđuje i kad gubi, trn u oku. Ne verujem u teoriju zavere, ali ne mogu drugačije da tumačim ono što vidim, i to su neke vibracije koje se osećaju. To su činjenice. Drago mi je da je Novak džentlmen. Ostaje miran u ljudskim i sportskim okvirima, a stalno je izložen podmetanjima. Ne možemo ništa promeniti. Ponavljam, nas kao državu čekaju iskušenja, moramo biti pametni. Nisam ni za kakve radikalne stvari, daleko od toga, niti smemo više da vodimo ratove pa da ginemo. Ali da se branimo, moramo. Imamo šta da branimo: svoje dostojanstvo, svoju istoriju, svoj integritet i svoje pravo na postojanje, teritorijalno i biološko. Moraćemo i mi jednom da kažemo dosta! Moramo u ovoj državi uključiti sve kapacitete i potencijale, posebno intelektualne, kako bismo našli najbolji izlaz.

Na primeru Dušana Tadića vidite da je mnogo važno kad jedan trener prepozna igrača kome treba da da slobodu. Nije ona za svakoga. Morate znati ko može da je nosi i ko može da vam to vrati. To je znao Antić, to zna Muslin

Kad je reč o fudbalskoj reprezentaciji, povučen je pravi potez na poziciji selektora. Tim koji vodi Slavoljub Muslin osvojio je u prva četiri kvalifikaciona meča za odlazak na Svetski šampionat u Rusiju 2018. osam bodova. Predviđali ste ovakvo poletanje “orlova”. Posle Muslinove inauguracije rekli ste: “Vraćamo se na mapu sveta.”

– Prezadovoljan sam zalaganjem naših reprezentativaca. To je najvažnije za mene. Odnos reprezentativaca prema grbu, himni i zastavi. Slavoljub Muslin je u funkcionisanje reprezentacije uneo one postulate po kojima je bio poznat radeći za brojne klubove. To su pre svega rad, disciplina i odgovornost. Upravo iz toga, naravno uz sve ostale prateće stvari, pre svega one koje proističu iz individualnog kvaliteta fudbalera, izvukli smo lep bodovni ulov, ali i pružili dobre igre. Zar je lako remizirati u Kardifu protiv Velsa, predvođenog Bejlom, pa nadigrati Irce u drugom poluvremenu nakon što su oni dobili prvu deonicu meča? Odlično izdanje posle rezultatskog minusa, povratak u igru i remi. To nam nije bilo svojstveno. Pobedili smo i jednu Austriju. Muslin je iskusan i pošten čovek. U svoj stručni štab doveo je ljude sa integritetom. Doveo je jednog Mladena Krstajića, legendu, doveo je Gorana Đorovića, takođe legendu, doveo je Sergeja Gurenka, legendu beloruskog fudbala. Radiša Ilić je tu, bivši vrhunski golman Partizana, moj zemljak i zbog njega mi je posebno drago. Muslin je oko sebe okupio prave ljude, i to je njegov kvalitet. Pravi stručnjak zna da prepozna igrača. I pre nego što je Muslin preuzeo reprezentaciju, verovao sam u njega. Poznavao sam ga i privatno i sa fudbala. Mnogo mi je drago što je ovako dobro startovao. Navijam za Srbiju, ali navijam i za Mukija!

Dušan Tadić, uz selektora glavni dizajner lepe fudbalske jeseni “orlova”, po fudbalskom i patriotskom impulsu mnoge je podsetio na Vas?

– Tadića poznajem iz Novog Sada. Igrali smo zajedno nekoliko utakmica i za reprezentaciju. Dućo se, hvala bogu, sad kad je najpotrebnije, iskazao u punom potencijalu. Svi smo znali da on puno može. I bilo je samo pitanje trenutka kad će da kucne taj čas, da eksplodira.

Šta se dogodilo? Izuzimajući Mitrovićev gol u Kardifu (centaršut Rukavine), sve ostalo je Tadić postigao ili namestio.

– Na primeru Dušana Tadića vidite da je mnogo važno kad jedan trener prepozna igrača kome treba da da slobodu. Nije ona za svakoga. Morate znati ko može da je istrpi i nosi i ko može da vam to vrati. To je znao Antić, to zna Muslin. Antić je došao sa ogromnim iskustvom, vodio je Real, Barselonu i Atletiko, došao je u najboljim godinama da vodi nacionalni tim. I sad Muslin tačno zna od koga i na kojoj poziciji može da izvuče najviše. Nije to samo Tadić. Vidite, Rukavina je skoro bio zaboravljen, a sad je jedan od glavnih igrača.

Aleksandar Mitrović je na nekadašnjem Vašem radnom zadatku?

– Mitar je odličan. Veliko srce ima, borac je. Veoma je temperamentan. Neki mu to zameraju, ja ne. Meni je drago zbog toga. Dok je Mitar igrao za Anderleht, a ja sam njegov navijač, pa sam posebno pratio njegove igre, bio je sjajan. Sa Mitrovićem reprezentacija ima rešeno pitanje centarfora za narednih deset godina. Daj bože da se pojavi još neko njegovog kalibra, lako ćemo ih upariti, ukomponovati.

Kampanjski odnos imamo prema svim ozbiljnim stvarima, ne samo kad je o fudbalu reč. Fudbal je metafora društva i mi stalno pitamo kad će biti bolji fudbal. Biće bolji kad bude bolje u državi i društvu

Zašto je trebalo da se čeka šest godina i propuste dva evropska i jedno svetsko prvenstvo da bi se Srbiji vratila fudbalski osmeh?

– Svetski šampionat u Južnoj Africi je naša velika rana. Lično, od reprezentacije predvođene selektorom Antićem i igračima Vidićem i Stankovićem očekivao sam da igra polufinale Mundijala. Kako nam se dogodila Australija u osmini finala i rani povratak kući? Postoje zaista dueli, nije opravdanje naravno, kad jedna ekipa uradi sve što treba i naprosto ne dođe do rezultata. Nažalost, jedan takav bio je naš meč protiv Australije. Javnost u Srbiji nikad se nije bavila realnim parametrima. Razočaranje je bilo veliko jer rezultat se piše i pamti. A svi statistički podaci govore da smo odigrali jednu od najboljih utakmica u poslednjih deceniju, deceniju i po. Posed, dodavanja, eh da smo u prvom poluvremenu iskoristili samo jednu od tri stopostotne šanse. Ta utakmica protiv Australije umnogome je opredelila put našeg fudbala. Sunovrat. Posle toga, skoro sa istim timom, propustili smo i Evropski šampionat u Poljskoj i Ukrajini. Sve je to bila posledica atmosfere koja se stvorila posle neuspeha u Južnoj Africi.

Zašto je Antić morao da ode?

– A zašto su otišli mnogi, i pre i posle? Kod nas se seče euforično, preko kolena. Kampanjski odnos imamo prema svim ozbiljnim stvarima, ne samo kad je o fudbalu reč. Ali javnost u fudbal uvek utroši najviše energije. Fudbal je metafora društva i mi stalno pitamo kad će biti bolji fudbal. Biće bolji kad bude bolje u državi i društvu. Ne može fudbal da nam bude sjajan a ovamo da nam škripi po mnogim šavovima. Najlakše je negativnu energiju usmeriti na fudbalske teme. Ljudi se poigravaju emocijama, očekivanja su velika. Fudbal jeste najvažnija sporedna stvar, ponavljam sporedna. Mi smo bili svetski prvaci u fudbalu (Zvezda), u odbojci, košarci i vaterpolu. Te sportove proglasio bih za nacionalne sportove. Nažalost, i pored svih tih grandioznih uspeha, ne živimo bolje. Sport je mnogo važna stvar posmatrana u društvenom kontekstu. Ne može, međutim, on značajnije da utiče na živote ljudi ili na život jedne zemlje. Mirjana Bobić-Mojsilović jednom je napisala da “naši sportski uspesi i titule jesu u stvari najudaljeniji ekstrem jedne tužne svakodnevice i borbe za golo preživljavanje”. Apsolutno sam saglasan sa tim.

Kako gledate na ostale reprezentacije sa eksjugoslovenskog prostora?

– Hrvatska je jedna konstanta. Nažalost. Ipak, kao sportista nemam razloga da im ne čestitam na fudbalu. Rade pametno, disciplinovano, dugoročno i ujedinjeni su oko jednog cilja. Kad je u pitanju reprezentacija, kod njih nema podela na more i Zagorje. Veoma su mlada država i sve svoje osećaje i naboje u maksimalnom potencijalu koriste za njenu promociju. Kad je reč o Crnoj Gori, nesrećno je izgubila u Jermeniji. Bosnu sam gledao protiv Grka, bili su fenomenalni, razbili su ih. Zaslužili su tri boda, a osvojili samo jedan. Pjanić, Džeko i još nekoliko dobrih igrača. Ima tu kvaliteta i nisu iznenađenje. Dobro su posložene kockice igre Slovenaca. Vidite i ko su stručnjaci: Katanec u Sloveniji, Baždareviću u Bosni i Hercegovini, Tumbaković u Crnoj Gori, kod nas Muslin. Mondijal u Rusiji biće nova potvrda da je Balkan region fudbala.

A regionalna fudbalska liga? Da li će ona krenuti kako je najavio novi predsednik UEFA Aleksandar Čeferin?

– Situacija u svim nacionalnim ligama na prostoru eks-Jugoslavije je sve teža. Konstantan ja pad kvaliteta fudbala. Finansijski uslovi mnogo toga diktiraju. Zapadna Evropa ekonomski, infrastrukturno, organizaciono, marketinški je u odnosu na nas jednu svetlosnu godinu. Što se samog fudbala tiče, imamo reprezentaciju i talente. Pojavi se uvek neki vrhunski igrač. Ukoliko bi regionalna liga doprinela podizanju kvaliteta fudbala, što bi trebalo da proizvede brojne pozitivne posledice od finansijskog jačanja klubova, preko veće posete do viših prihoda od marketinga, onda bi trebalo ući u taj projekat. I da napomenem, izuzetno veliki motiv mogla bi da bude prohodnost lige. Znači, da prvoplasirani i drugoplasirani klub iz te regionalne lige igraju u evropskim takmičenjima. Mada, iskren da budem, jesam za svaki vid saradnje, jesam i za pomirenje, samo se plašim da fudbal to ne može izneti. Stadioni imaju veliki gabarit, na njemu je masa ljudi i trebaće mnogo vremena da ta ideja zaživi na pravi način. Potrebna je promena svesti i kulture kako bi tolerancija uhvatila korenje među navijačkom populacijom. To je trenutno utopija. Daj bože da grešim. Nisam protiv lige, ali ne možete se miriti sa zlom koje se ne kaje! Ako se i dalje negira da smo ubijani i klani u Jasenovcu, kako onda može biti govora o mirenju. Srbofobija je veoma izražena. Meni je žao zbog toga. Voleo bih da je sve kako treba, da je super, ali ne smemo zatvarati oči. Teško bi Partizan ili Zvezda sad mogli da gostuju Hajduku u Splitu, a verovatno i obrnuto.

Izvor: ekspres.net Autor: Brana Parović

output_bkzdes

Pratite nas

Komentari