Home / FOTO RAZGLEDNICA / Krvna osveta kao deo nacionalnog identiteta: U 21. veku i dalje je prisutna i veoma živa praksa

Krvna osveta kao deo nacionalnog identiteta: U 21. veku i dalje je prisutna i veoma živa praksa

Gotovo sve do kraja 20. veka, a verovatno i danas u nekim oblastima,  krvna osveta je, na velikom delu balkanskog prostora (Sandžak, Kosovo, Crna Gora, Albanija) veoma živa praksa.
Bez obzira na brutalnost ove prakse, ona spada u deo nematerijalnog kulturnog nasleđa Srba, Crnogoraca i Albanaca.

U okviru Otomanskog carstva, kada je je funkcionisanje države bilo na vrlo niskom nivou, jedini način na koji su se potpuno jasno regulisali odnosi unutar lokalnih zajednica bila je krvna osveta.

Upravo zbog toga ona se vekovima održala kao odraz tradicionalne, lokalne, socijalne strukture.

Iako je potpuno jasno da je jedan ovakav vid tradicije, kao što je to krvna osveta, nemoguće zaštititi, jer u potpunosti negira državnu organizaciju i suprotstavlja se svim modernim zakonodavstvima, a pre svega zaštiti ljudskih prava, ipak,  vrednosti i načini mišljenja koji postoje u osnovi ove prakse neophodno je zapamtiti.

Krvna osveta deo je nacionalnog identiteta i treba ga čuvati u sećanju kako bismo narednim generacijama dali živ primer toga “kakvi smo nekada bili” i pokazali da se danas na potpuno drugačiji način rešavaju sukobi među ljudima.

U tom smislu je dokumentovanje krvne osvete značajno za razumevanje i rešavanje problema unutar aktuelnih odnosa između pojedinaca i grupa – pre svega etničkih i verskih, sve do korišćenja tih saznanja u realnoj politici.

Pamćenje krvne osvete kao nematerijalnog kulturnog nasleđa moguće je pre svega beleženjem ličnih istorija i porodičnih legendi. Devedeset odsto priča o naseljavanju Srbije počiva na priči kako je neki predak ubio Turčina i u strahu od odmazde se, sa celom porodicom, preselio iz matice (Crna Gora, Kosovo, severna Albanija). Tako je legendarna nasilna smrt, koja proizvodi osvetu (krvnu ili neku drugu) tokom 19. veka postajala odrednica nacionalnog identiteta.

Ubistvo Turčina kao zavojevača je iskaz koji – onoga ko priča priču, kao i čitavu njegovu užu agnatsku zajednicu (porodica, rod, pleme) – izmešta iz krvno-srodničke organizacije i smešta u okvire nacije. Time se pokazuje „kvalitet” nacionalnog identiteta, koji se tokom čitavog 19, a u dobrom delu i 20. veka, bazirao na opoziciji mi – stranci, što je u 19. veku na Balkanu po pravilu značilo mi (Srbi) – oni (Turci).
Dakle, jasno je da krvna osveta ne može da se štiti kao nematerijalno kulturno nasleđe, ali je upravo zbog toga važno zaštititi legende koje se na nju odnose.

Preuzeto iz časopisa „Nematerijalno kulturno nasleđe”/naslovna:Umor krvi (Krvna osveta) slika Paje Jovanovića

Podeli članak

Komentari

https://matis.rs/