Home / FOTO RAZGLEDNICA / KAKO SAM KAO SEZONSKA RADNICA ZARADILA PARE U ARILJU

KAKO SAM KAO SEZONSKA RADNICA ZARADILA PARE U ARILJU

Arilje – Uz pesmu, pauze za kafu i obroke, celodnevni razgovor i pozitivnu energiju dan brže prođe.

U osam uveče radnici odlaze iz malinjaka na zasluženu večeru. Pre odmora moraju da se pokupe preostale prazne gajbice i zajedno sa punim odnose se u magacin, odatle gazde teraju maline do hladnjača.

Prošle godine otkupna cena varirala je između 220 i 240 dinara za kilogram, ove godine cena je skoro prepolovljena, u nekim krajevima Srbije dostiže iznos od 160, što predstavljaju gornju granicu. Rod maline je ove godine za 30 do 50 posto slabiji nego prošle. Postavlja se logično pitanje: Ko određuje cenu – da li višak vrednosti i nečiji rad završavaju u tuđem dzepu, da li je to hir tržišta – smanjena potražnja? Imajući u vidu da malina sazreva za dva dana, sa jednog jutra zemlje dnevno može da propadne i do 500 kg prinosa. Malinari kažu da je neophodna cena od najmanje 200 dinara kako bi se berba isplatila.

Šta se s druge strane dešava sa radnicima? Radno vreme u toku berbe traje 14 sati, od šest ujutru do osam uveče, uz dve pauze za kafu i pauze za doručak i ručak, to je praksa koju sam ja iskusila u Opštini Arilje. Onih dana kada je temperatura prelazila 36 stepeni imali smo jednu dužu pauzu od dva po podne do četiri, a kada pada kiša, sklanjamo se pod trem. Čim kiša prestane, berba se nastavlja. Tako iz dana u dan, posle celodnevnog rada, čovek je izmoren od branja, sunca i stajanja na nogama, jedino za šta ima snage jeste da večera i sruči se u krevet.

Moje iskustvo je trajalo 12 dana. Dodir sa spoljašnjim svetom, onim izvan malinjaka, imala sam preko radija i društvenih mreža, novine jedva da sam stigla da pročitam – o čitanju knjiga ili gledanju filma i da ne pričam. Za mene je ovo iskustvo gotovo, sa nešto para vratila sam se kući. Šta se dešava sa sezonskim radnicima koji ovakav život vode svake godine od marta meseca pa sve do novembra? Procenjuje se da broj sezonskih radnika iznosi 150.000, pritom većini je ovakav rad jedini izvor prihoda.

Zakon o radu ne precizira odnose između poslodavca i sezonskih radnika, ne potpisuje se nikakav ugovor o radu, radnici nisu prijavljeni. Šta se dešava ako nastane povreda na radu? Već neko vreme se priča o donošenju Zakona o sezonskom radu, ali dalje od same priče nema pomaka. Osim berača malina, sezonski rad se obavlja i na poljima kukuruza, borovnica, jabuka, šljiva, na građevini. Dokle god je sezonski rad zakonom neregulisan, poslodavac neće imati obavezu uplaćivanja doprinosa i obezbeđivanja bezbednih uslova rada. Zaposleni se s druge strane nalaze u grčevitom položaju, prepušteni na milost i nemilost poslodavca u pogledu isplate zarade. Dalje, srpski seljak-poslodavac grca pred državom i moli sve svete da cena ove godine pokriva troškove proizvodnje. Tako nastaje odnos na nivou radnik-seljak-država, gde država diktira uslove tržišta i drže druge dve strane u konstantnom strahu.

Od početka ove godine sve je veći broj štrajkova u Srbiji. Prvo radnici Goše, potom Fijata i Gorenja, uz to i protesti malinara zbog niske otkupne cene. Sve ovo ukazuje na nezahvalan položaj u kome se nalazi srpski seljak i radnik. Srbija je predstavljena kao zemlja visokokvalifikovane i jeftine radne snage, cilj je privući strane investitore, za koje zakoni važe selektivno – sam odabir važenja vrši investitor. U ovakvim uslovima života borba za bolje uslove rada se omalovažava i radnici se zastrašuju porukama kako sutra neće radite ni za te pare.

Koji je sledeći korak radnika u Srbiji? Šta bi trebalo da učine malinari? I koja je sledeća reakcija vlasti? Koliko će još dugo moći da se daju subvencije stranim investitorima i potpisuju ugovori u „javnom interesu“ čije odredbe ostaju tajne za tu istu javnost? Bojim se da ćemo odgovor na ova pitanja dobiti za dve, najviše tri godine.

 

Izvor: Danas

Pratite nas

Komentari