Home / FOTO RAZGLEDNICA / IVAN TERZIĆ: „U UŽICU DAN TRAJE 4 SATA DUŽE NEGO U BEOGRADU!“

IVAN TERZIĆ: „U UŽICU DAN TRAJE 4 SATA DUŽE NEGO U BEOGRADU!“

OT: Odrasli ste u Užicu. Možete li nam reći neka obeležja tog period Vašeg života?

Rođen sam u Užicu 1978. Tu sam odrastao, završio osnovnu i srednju školu. I celokupan taj period mog života do studija, a to je skoro dve decenije mogu podeliti u dve etape. Prva etapa je period do npr. 5.razreda osnovne. Najviše pamtim to da u kući nikad nisam bio. Odrastao sam na Terazijama. U letnjem periodu igranje lopte na ulici, vožnja skejta, rošula, nečeg što smo mi zvali „trombelaj“ čiji zvuk pamtim kada ekipa na njima krene niz ulicu (drvena daska na kojoj su pozadi postavljena dva veća metalna lagera, a napred jedan sa polugom za upravljanje – na dasci se sedi, a nogama se upravlja preko poluge). U blizini nam je bila Turica i tereni, livada, Đetinja, Stari grad… Izazova koliko ti srce hoce. Zimske čarolije su bile nešto posebno. Uz svaki veći sneg bar jedna od okolnih ulica nije bila prhodna za saobraćaj. Najčešće smo se sankali niz Hercegovačku (od pošte na Terazijama do česme Badanj) i Majdansku koju pamtim kao najstrmiju ulicu u Užicu. Pamtim grudvice snega i ledenice nahvatane po unutrašnjoj strani pantalona i naravno vunenoj čarapi i rukavicama. Tako zaleđen najpre sam svraćao kod babe koja je živela sa nama u istom dvorištu, ali u staroj kući sa smederevcem, da se malo otkravim i sredim i izbegnem „pa zar mora baš toliko da se bude napolju… vidi ga kakav je mokar… zašto nisi došao da se presvučes…“ Druga etapa (period od 5.razreda osnovne do polaska na fakultet) počinje tako što sve nabrojano polako prepušta mesto izlascima i šetnjama po gradu, sedenja na stepenicama na Trgu, da bi negde sa srednjom školom došli i izlasci u „Rupu“, „Bi-bap“. Prva asocijacija na taj period mi je KUD-ovsko druženje. Igrao sam u KUD-u Prvi Partizan koji mi je pružio definitivno najlepše trenutke odrastanja i sazrevanja i prijatelje sa kojima sam i 20 godina nakon „odlaska“ iz Užica u svakodnevnom kontaktu.

autor u hercegovackoj nosnji

OT: Da li sada dolazite u svoje rodno mesto i koliko su se stvari promenile od perioda kada ste živeli ovde?

Dolazim naravno. Roditelji mi žive u Užicu. Nažalost poslovne i porodične obaveze ne dozvoljavaju da to bude onoliko koliko bih voleo, ali nešto što nikada ne propuštam je Božić i Uskrs kod mojih uz 10-ak dana letnjeg raspusta u vikendici na Vodicama. Ostali dolasci su kratki vikendi „po potrebi“. Koliko se zaista promenio život u Užicu ne mogu realno da ocenim, jer kada dođem to je suviše kratak period u kome bih mogao oceniti kako je sada odrastanje malih Užičana. Ali definitivno je svuda drugačije bilo da se radi o Užicu, Semegnjevu ili Beogradu. Deca su sve manje napolju, a sve više za računarima i to je jedna potpuno drugačija dimenzija odrastanja. I da se razumemo, definitivno glasam za odrastanje napolju.

OT: Sada živite u Beogradu, možete li nam reći čime se bavite?

U Beogradu živim od 1997. Kada sam došao da studiram entologiju i antropologiju. Studije sam završio, ali posao u struci nisam našao. Pred kraj studija sam počeo da radim u fotoradnji, kako bih iole olakšao roditeljima, kojima ni malo nije bilo lako finansirati moje studije. U foto branši sam ostao i dan danas. Sada imam svoj mali biznis – foto radnju i takav posao mi pruža mogućnost da se bavim pravom strukom tj etnologijom. Na „poslu“ često „nema posla“ pa svaki trenutak koristim da nešto novo pričitam ili napišem u vezi sa narodnom nošnjom, jer je to moja uža oblast interesovanja. Ljubav prema folkloru je takodje nastavljena u beogradskim KUD-ovima, najpre u „Cvetkoviću“, a zatim u „Djoki Pavloviću“, gde sam još uvek aktivan, ali samo kao pevač u pevačkoj grupi. Na igračku karijeru sam stavio tačku pre par godina.

OT: Autor ste monografije Narodne nošnje Srba – možete li nam reći nešto više o tome?

Kao što već rekoh, pred kraj studija sam počeo da radim u fotoradnji, a vlasnik te radnje je moj sadašnji kum, fotograf, koautor monografije, a takođe zaljubljenik u folklor i uopšte tradiciju srpskog naroda. Iz svakodnevnih razgovora i planova šta bismo mogli da promenimo i uradimo, jer je fotografski posao u konstantnom opadanju, došli smo na ideju o fotomonografiji narodnih nošnji Srba. Što zamislismo to i uradismo. Potpuno sami. Od pripreme, preko štampe i izdavaštva. To je prva monografija te vrste kod nas sa preko 350 kolor fotografija narodnih nošnji celokupnog srpskog etničkog prostora. Objavljena je pre osam godina i još uvek je jedina, što me uopšte ne raduje. Mislio sam da će takva knjiga pokrenuti i druge da i oni urade nešto slično, da će biti samo prva u nizu, ali, nažalost nije.

OT: Da li biste mogli da nam ispričate nešto o nošnji našeg kraja?

Sigurno niste planirali toliko prostora za ovo pitanje koliko bih ja mogao da vam ispričam (smeh), ali evo pokušaću da sažmem u nekoliko redova. Nošnja užičkog kraja pripada dinarskom tipu nošnje. Žensku nošnju karakteriše duga košulja (haljina) krojena iz jednog komada domaćeg, najčešće konopljanog, platna, sa umetnutim klinovima i rukavima. Preko nje se s preda opisuje tkana pragača, često sa cvetnom ornamentikom radjenom vezom po tkanju, a preko nje i tkani vuneni pojas horizontalno prošaran. Osnovni gornji haljetak je zubun (prsluk od belog sukna bez rukava). Zubun je nošen u mnogim krajevima, ali svaki kraj imao je neku svoju specifičnost. Za užički kraj to je vranovez. Vez punim bodom, crnom vunom na delu zubuna koji pokriva ledja. Uz dodatak opanaka šiljkana, pletenih vunenih čarapa ukrašenih vezom i marame – to je bila najčešća korišćena odevna kombinacija žene užičkog kraja s pocetka XX veka. Muška nošnja je nešto jednostavnija. Takodje osnovu čini košulja od domaćeg platna, duga do kolena. U letnjoj varijanti se nosi ispasana preko belih platenih „gaća“, dok se zimi uvlači u „pelengire“ – crne čakšire pravljene od nevaljanog sukna duge do pola lista sa širokim turom između nogavica. Na nogama čarape i šiljkani, na prsima jelek ili koporan, a na glavi šubara pletena od crne vune.

OT: Takođe se bavite izradom etno nakita, odakle ideja za to?

Sasvim slučajno. Bio sam pozvan od strane jednog hrvatskog kolege etnologa da dođem na hrvatsku Etnoriznicu – radionicu starih tehnika izrade i ukrašavanja narodne nošnje. Kada sam otišao tamo susreo sam se sa mnoštvom zanimljivih tehnika poput tkanja, veza, čipke, štrikanja i svega onoga što je bilo potrebno da jedna nošnja, bilo kog kraja, izgleda tako lepo. Kako se nikad nisam bavio nijednom od tih tehnika, sve to za mene je bilo prekomplikovano i zahtevno, a opet nisam hteo da dozvolim sebi da za tih 10 dana ne naučim baš ništa. I tako je izbor pao na nakit. Imao sam zamisao da pokušam da na folklornu scenu u Srbiji vratim taj starinski lepi nakit od perli/bobaca/manistre/mrdjela koji je decenijama bio potpuno zapostavljen (mislim da sam u tome dosta uspeo, jer ga sada ima dosta više). Naučio sam osnovne tehnike izrade i za tih 10 dana uspeo da napravim nekoliko ogrlica koje su bile na planu radionice. Poverovao sam drugima da mi dobro ide, uz to sam se i sam zainatio i zainteresovao, tako da sam sada, posle pet godina i sam postao demonstrator na tim istim radionicama.

OT: Za kraj, navedite nam neke razlike između života u Užicu i Beogradu?

U Užicu dan traje bar 4 sata duže nego u Beogradu ha,ha,ha. Definitivno je tako!

Autor: Ivana Ivanović

_BUG1991 

autor u toku priprema knjige

cuvala sam goveda...

uzicka zenska nosnja uzicka muska nosnja 14034966_10210296251220337_3733780838058651705_n 10987493_435031296675080_7676908675440659281_n 10523532_308922825952595_5451495824953474446_n  3806_103293006515579_1678820876_n

Podeli članak

Komentari