Home / FOTO RAZGLEDNICA / IVAN MILUTINOVIĆ: „POJAS SLUŽI DA DRŽI PANTALONE, BITNO JE ŠTA IMATE U GLAVI“

IVAN MILUTINOVIĆ: „POJAS SLUŽI DA DRŽI PANTALONE, BITNO JE ŠTA IMATE U GLAVI“

1. Možete li da nam se predstavite?

-Ja sam Ivan Milutinović, majstor Realnog Aikidoa, crni pojas 3.dan. Učesnik sam više međunarodnih seminara u zemlji i inostranstvu od kojih bi izdvojio seminar “European Martial Arts Hall Of Fame” (Evropska kuća slavnih za borilačke veštine i sportove). Sarađivao sam sa najvećim svetskim majstorima (svetski šampioni ili ginisovi rekorderi) borilačkih veština iz SAD, Rusije, Izraela, Francuske, Kine, Nemačke, Uzbekistana, Srbije itd. Neki od njih su Russell Mc Cartney, Dan Nederland, Don Wilson, Rony Kluger, Kim Mikhail i drugi. Sarađivao sam i sa oficirima i trenerima nekoliko svetskih specijalnih jedinica. Osnivač sam i predsednik kluba realnog aikidoa “Taido” sa sedištem u Beogradu. Po profesiji sam inženjer zaštite životne sredine.

2. Rođeni ste i odrasli u Užicu, možete li da nam opišete izgled Užica tada iz svog ugla, kao i kako je izgledalo Vaše detinjstvo – osnovna škola, srednja…?

-Na Carini sam živeo do svoje desete godine, posle toga u Turici. Išao sam u osnovnu školu „Dušan Jerković“. Tipično odrastanje u to doba je da smo u kući provodili najmanje vremena. Imali smo veće poštovanje prema svojim učiteljima i nastavnicima. Prvi izlasci u grad su bili krajnje hrabri jer su u to vreme postojali razni huliganski klanovi u Užicu.

15750189_10211876292932763_928720326_n

3. Sada živite u Beogradu – koliko se razlikuje život u Beogradu u odnosu na Užice?

-Nema razlike. U Užicu i u Beogradu ljudi žive, rade, bore se svakodnevno. Sve ima svoje prednosti i mane ali u suštini nema razlike. Razlikuje se samo komplet lepinja.

4. Kako ste počeli da trenirate Aikido?

-Trenirao sam Karate kao dečak. Treneri su povećali članarinu, pa moji roditelji to nisu mogli da mi priušte. U suzama sam to saopštio treneru i napustio klub. Isti dan sam otišao u užičku gimnaziju i ugledao Realni Aikido. Treneri Dragomir Aćimović Aćim i Saša Spasojević su pre svakog treninga demonstrirali tehnike. Ostao sam zapanjen lepotom pokreta, elegancijom koju ima Aikido i sam način savladavanja protivnika. Moram priznati da mi se čini da ta energija od tog trenutka i danas postoji kada obučem kimono i stanem ispred svojih učenika. Članarina je srećom bila jeftinija i počeo sam da treniram.

5. Da li ste morali nekad da upotrebite Aikido u školi?

Jesam. Aikido je dosta kompleksna veština i zahteva da se skoncentrišete i fokusirate na ono što radite. Isto sam primenio na knjigu i imao dobre rezultate. Što se fizičkog sukoba tiče, u školi nisam.
– A ispred škole?

Ne. Prvu fizičku primenu Aikidoa sam imao u vojsci. U kasarni je bilo puno nervoznih momaka pa je jedan nasrnuo na mene i ubrzo se našao na podu. Srećom završilo se sve bez povreda.

6. Da li je bilo naporno trenirati, ići na treninge, ustajati rano i vežbati?

-Uvek mi je bilo bitno da idem na svaki trening i da se kući vratim sa makar malim napretkom. U to vreme sam pešačio od škole do kuće, ostavim ranac uzmem torbu sa opremom i nazad na trening. To je samo sat vremena hoda pre treninga. Nije mi bilo teško ni malo. U periodu kada sam odrastao, sa roditeljima sam pravio kuću i naučio da nema smisla graditi zidove ako imate loš temelj. Isti princip sam primenjivao na treninge i sa pažnjom učio svaki potez. Imao sam sreću da imam odličnog trenera Dragomira Aćimovića Aćima koji je razumeo i voleo Aikido, kao i dan danas. Fenomenalan pedagog koji je na pravi način uspevao nesebično da prenese znanje.

7. Da li se desilo da ste nekada hteli da prestanete da trenirate Aikido?

-Bilo je teških trenutaka. Kada sam bio braon pojas i stekao pravo za pripreme crnog pojasa, ostao sam bez trenera. U tom trenutku se suočavam sa situacijom da ne mogu da nastavim pripreme. Doneo sam odluku da nastavim sa treninzima, ali svestan da neće biti ni malo lako. Naime, isao sam jednom ili dva puta nedeljno iz Užica u Beograd na treninge kod legendarnog Ljube Vračarevića sa kojim sam do tada trenirao samo na seminarima. To je zahtevalo da sednem posle škole na voz, putujem 4 sata do Beograda, odradim trening, nazad na voz, ponovo 4 sata putovanja i ujutru u školu. Tako sam odlazio mesecima u Beograd a dešavalo se da dođem ispred sale i da mi kažu da je trening odložen. Okrenem se i nazad u Užice. Naravno da se podrazumevalo da zbog kašnjenja voza pri ulasku na trening radim sklekove za kaznu. Ni jednog trenutka mi nije palo na pamet da prestanem da treniram!

15782301_10211876293372774_1529114250_n

8. Šta je za Vas značilo polaganje crnog pojasa?

-Posle odobrenja ze pripreme, položio sam dva pripremna seminara i na kraju trebao da izađem na samo polaganje pred komisiju. Dan polaganja, na putu za Beograd dobio sam poruku od svog trenera Aćima koji je inače bio u Rusiji „Samo napred, uz tebe sam!“. Taj trenutak ne mogu opisati rečima. Imao sam sve da taj dan izađem i bez greške položim i postanem majstor Aikidoa. Pojas kao pojas ima funkciju da drži pantalone, bitno je šta imate u glavi, to uvek pričam, i tada i sada. Mnogima je taj crni pojas cilj koji ostvare i onda odustaju. Ja mislim da pravo učenje počinje tek kada položite crni pojas.

9. Bili ste trener u nekoliko klubova?

Sve se odvijalo postepeno. Pre nego što sam otišao na studije u Beograd, bio sam asistent u sekcijama u Sevojnu i Arilju. Posle toga sam putovao dva puta nedeljno u Gornji Milanovac i vodio sekciju „Vračarević“ za decu i odrasle. Kada sam otišao na studije, nastavio sam sa usavršavanjem u Centru Realnog Aikidoa „Uča“ gde sam ubrzo postao instruktor i glavni trener u sekciji „Novi Beograd“ koja je brojala negde oko 150 članova. Tu sam ostao 6 godina. Kao logičan splet događaja nakon toga, osnovao sam Klub „Taido“ sa svojim kolegom i majstorom Markom Maćaševim.

10.Možete li nam reći nešto više o samom klubu, kome je namenjen i kakvi treninzi postoje tamo… ?

-Klub „Taido“ se nalazi na Novom Beogradu na dve lokacije, u jednoj treniraju deca u drugoj odrasli. Trudimo se da suština bude dobar i kvalitetan trening, sve ostalo su sporedne stvari. Sto se tiče same organizacije treninga mislim da na tom polju nisam veliki profesionalac, zapravo, ne volim da radim po planu. Volim da osetim raspoloženje ljudi, koliko imaju volje za tih narednih sat ili dva, pa da i na osnovu toga postavljam trening. Svako radi na sebi i takmiči se sa samim sobom a ne protiv drugih. Nismo uokvireni tajmingom polaganja, već kada mi treneri procenimo da su učenici dobro pripremljeni, organizujemo polaganje sa komisijom Saveza. U klubu mogu trenirati svi koji to žele bez obzira na nivo kondicije.

11. Poseban segment kojim se bavite u okviru kluba je samoodbrana za žene – šta tačno to podrazumeva?

-U saradnji sa opštinom Novi Beograd držim kurs samoodbrane za građane te opštine. U okviru tog programa postoji kurs samoodbrane za žene. Na žalost, svesni smo raznih nemilih događaja napada na žene na svakom mogućem mestu. Odatle ideja za ovaj kurs. Uče se razni potezi i tehnike odbrane koje su efikasne u tim situacijama.

12. Pomenuli ste malopre da su Vas treneri kažnjavali ukoliko biste zakasnili na trening. Da li Vaši učenici i danas rade sklekove za kaznu?

-Apsolutno. Red i disciplina moraju da postoje, pre svega zbog njihove bezbednosti. Trudim se da svojim učenicima, a naročito deci objasnim da do cilja dolaze radom i trudom. U prvi plan stavljam veštinu, a ne sebe.

13. Da li je teško raditi sa decom u današnje vreme?

-Ja volim da radim sa decom i nekad jeste teško. Deca danas dosta koriste elektronske uređaje. Na jedan dodir dobijaju mnogo mogućnosti. Onda kada dođu na bilo koji trening, treba da ponavljaju jedan prost pokret stotinu puta, što im naravno brzo dosadi. Trudim se da kao trener i pedagog, svestan trenutne situacije, izađem u susret i deci i roditeljima koliko mogu.

14. Da li je Srbija sportska nacija?

-Ne mislim da smo posebni. Imamo dobre profesionalce, ali jako slabo razvijen rekreativni sport. Većina omladinaca će vam odgovoriti da treniraju fudbal da postanu Ronaldo ili neko drugi a ne zato što vole fudbal. Isto tako za tenis i sve drugo. Mislim da je to pogrešno. Roditelji pre svega treba da daju primer svojoj deci.

15. Kako „punite baterije“?

-Pored Aikidoa se bavim i planinarenjem, aktivan sam član PD „Era“, tako da energiju prikupljam u prirodi. Kada sam počeo da treniram aikido, nisam mogao da dočekam naredni trening i uvek žalio što trening traje samo sat vremena, dok sam kasnije imao 24 treninga nedeljno. Tada mi je bilo potrebno nešto što će mi osvežiti taj tempo. Pored planinarenja i gitara je nešto što mi prija u vreme kada nisam na treninzima.

16. Možete li da date neke savete našim čitaocima o tome kako da se odbrane na ulici od napadača?

-Situacije mogu biti dosta komplikovane i različite. Ne treba pokazati strah u kritičnim situacijama, treba ostati pribran i vrebati priliku za izvlačenje ili napad. Najbolje od svega je pobeći ako je moguće.

17. Koliko često dolazite u Užice i šta vam se dopada, a šta ne i da li biste nešto promenili, da možete?

-U Užicu sam bar jednom mesečno. Era vam nikad neće zabiti nož u leđa, to ide pravo u lice, ja to jako poštujem. Priroda oko Užica je nešto posebno, naročito Tara i Zlatibor. Ne dopada mi se što smo dozvolili da nam se zagadi vazduh, voda a pre svega govor. Da mogu da promenim, sigurno bi više izdvojio za kulturu i bar jedan nepušački kafić.

18. Za kraj – šta biste još poručili čitaocima našeg portala?

-Gledajte jedni drugima bolju stranu, bavite se sportom i pevajte.

UŽICE – OGLASNA TABLA
Razgovor vodila: Ivana Ivanović

output_bkzdes

Podeli članak

Komentari