Home / FOTO RAZGLEDNICA / HILANDAR POHODI VEĆ 245. PUT

HILANDAR POHODI VEĆ 245. PUT

CECA

Reditelj i novinar iz Novog Sada već 27 godina neumorno hodočasti po Svetoj gori. Od svetogoraca je naučio najvažnije lekcije, i to za ceo život. Sve nevolje ovog sveta, kažu, počivaju na egoizmu.

SVETOGORSKI monasi doživljavaju ga bezmalo kao člana svog bratstva i kažu da ne znaju nikog ko je toliko uporan u pohođenju Svete Gore i Hilandara. Goran Vukčević, reditelj i novinar iz Novog Sada, u poslednjih 27 godina boravio je tamo 244 puta, a tokom ovih uskršnjih praznika otisnuo se na 245. putovanje u centar srpske duhovnosti i istorije.

Tokom gotovo tri decenije, Vukčević je u svojstvu novinara Radio-televizije Vojvodine na Hilandaru snimio desetine nagrađenih reportaža, dokumentarnih priloga i emisija za popularni serijal „Bukvar i pravoslavlje“.

– Najveća nagrada za moju svetogorsko-pokloničku priču su životne mudrosti koje sam svih ovih godina imao privilegiju da slušam od hilandarskog sveštenstva – otkriva nam Vukčević s mirnoćom kakva se retko sreće u ovoj našoj svakodnevici, obeleženoj žurbom, borbom za preživljavanje i materijalnim vrednostima.

A koliko su ponekad čudni i slučajnostima popločani putevi Gospodnji koji mladog čoveka odvedu tamo gde i ne sanja da će stići, veoma dobro zna ovaj sagovornik „Novosti“: godine 1990, njegova diplomska predstava „Karlos Drugi Omađijani“ (prema tekstu Pitera Barnsa), posle promene čelnih ljudi u Srpskom narodnom pozorištu, skinuta je s repertoara uz mnogo neprijatne medijske buke.

Vukčević, tada 23-godišnjak, otputovao je početkom te jeseni na Halkidiki da sredi misli i oporavi se od neočekivanog poraza na početku karijere. Već prvog dana na tom grčkom poluostrvu, kupio je knjigu na ruskom jeziku u kojoj je uočio i poglavlje o Svetoj Gori.

 Vukčević na vrhu Atosa

– Dok sam listao tu knjigu, na plaži sam čuo čoveka koji je na srpskom pričao svojoj porodici o Hilandaru – priseća se Vukčević. – Bio je to, kako se kasnije ispostavilo, Dragić Savić, profesor Ekonomskog fakulteta iz Beograda. Nikada posle toga nisam imao priliku da ga sretnem, ali to što sam čuo od njega o Hilandaru pobudilo je u meni veliku želju da odem na Atos.

Prvi put kročio je Vukčević na Svetu Goru 20. oktobra 1990. godine. U sećanju čuva susret sa ocem Kirilom, monahom niskog rasta, koji je do danas ispovedio hiljade hodočasnika iz Srbije.

– Opterećen svojim ovozemaljskim teretom, ocu Kirilu sam počeo da prepričavam svoje trivijalne profesionalne probleme, a on me smirenim pokretom ruke prekinuo i uputio da odem u obližnju crkvu, pred ikonu Trojeručice, rekavši da će mi ona pokazati put – priseća se Vukčević.

Po povratku u Novi Sad, proslavljeni reditelj Puriša Đorđević, dirnut Vukčevićevim doživljajem Hilandara i susretom sa ocem Kirilom, preporučio ga je za autora „Bukvara pravoslavlja“, prve zajedničke emisije Srpske pravoslavne crkve i državne televizije.

Usledile su godine u kojima je ovaj nesuđeni pozorišni i filmski reditelj, a sve uspešniji TV autor, u nekoliko navrata bio u prilici da s patrijarhom Pavlom razgovara dugo i da se ogreje njegovom neverovatnom duhovnom snagom koja ne jenjava bilo da s njim razgovarate ili zajedno ćutite.

Snimio je i serijal „Hilandarsko vekovanje“, koji će od jeseni biti nastavljen. U devet navrata popeo se na vrh Atosa, što je prilično veliki podvig. Već na početku svog hilandarskog pohoda naučio je grčki, jezik svoje bake po majci.

Od svetogoraca, jednostavnih ljudi koji su se tamo sklonili od vreve ovozemaljskog sveta, prigrlio je mnoge mudrosti, a jedna od njih upućuje na to da sopstveni ego svakog dana iznova treba izmrviti u prah, jer sve nevolje ovog sveta počivaju na egoizmu. Monasi su ga podučili i da se na Hilandaru vreme meri drugačije i bez osećaja za večitu novinarsku potrebu da se sve mora izrazgovarati i snimiti – juče.

– Ono što se tog dana otvori pred tobom u ovom svetom vrtu, to je to, i ne treba pitati da li je to malo ili mnogo – rekao mu je jedan od 40 monaha hilandarskog bratstva.

Verovatno najjednostavniji, a istovremeno najblagotvorniji savet dobio je od oca Mihajla, koga su svi zvali Dika jer je on svakoga oslovljavao sa „diko“. Jednom je na molbu tog monaha ušao u staru pekaru u kojoj se hleb na isti način priprema 800 godina.

– Pomogao sam mu da očisti paučinu sa zidova pekare, onda sam mu se požalio na svoje probleme na poslu, a on je, posle jedne lagano ispijene manastirske rakijice, rekao: „Šta ćeš, moraš se smiravaš.“

Čuo je Vukčević sličan savet bezbroj puta ranije, a tek kada mu je te reči izgovorio nepismeni monah koji je od 11. godine u manastiru, shvatio je da su smirenje i strpljenje jedini način da običan čovek spase sebe u svakodnevnoj životnoj ludnici.

Upravo taj smiraj sve više muškaraca poslednjih decenija traži u Svetoj Gori, a posebno u Hilandaru. Monasi su se u početku teško navikavali na gužvu, ali preovladalo je njihovo tradicionalno gostoprimstvo. Svih 40 monaha brine o gostima koji dolaze najviše iz Srbije, ali i iz Rusije, Gruzije i sa drugih strana sveta. Tu su i radnici koji već 13 godina oporavljaju Hilandar od požara.

Za svakog se nađu postelja, hrana, lepa reč i savet kako čuvati sebe od drugih i druge od sebe. Prekor osenči monaško lice jedino kada vekovnu tišinu, tokom molitve u manastiru, iznenada poremeti zvuk mobilnog telefona nekog od nepažljivih hodočasnika.

Otac Kirilo

KANDILO OCA SIMEONA

NA svetoj Gori svakodnevno se dešavaju čuda, uverava nas Vukčević, uz prisećanje na epizodu iz devedesetih godina, kada je mnogo manje ljudi posećivalo Hilandar. Hodeći iz Ivirona, manastira iz 10. veka koji se nalazi na severoistoku Svete Gore, pokušao je prečicom da stigne do Kareje i tom prilikom zalutao do jedne kelije. Unutra je bio starac.

– Kada je čuo kuda idem, rekao mi je da pozdravim oca Simeona koga nije video decenijama i zamolio me da mu ponesem kantu maslinovog ulja. Kroz noć sam jedva doneo pošiljku do manastira. Otac Simeon mi je otvorio vrata i rekao: „Ne znam šta da radim, gasi mi se kandilo, a nemam više ni kapi ulja.“

ČUDOTVORNA LOZA

JEDNO od svetogorskih čuda poznatih širom sveta je loza Svetog Simeona, stara osam vekova. Rađa svake godine i grozdovi se odmah sasuše, a po tri zrna na osnovu dugih spiskova putuju na sve strane sveta, bez obzira na veroispovest, do onih koji veruju da će im upravo ova loza doneti sreću da dobiju potomstvo. Uslov je da se posti 40 dana. Vukčević je više puta dobio blagoslov da u Srbiju svojim prijateljima donese plod Simeonove loze.

Izvor:novosti.rs

cest

Podeli članak

Komentari