Home / FOTO RAZGLEDNICA / „EPSKA SRBIJA“

„EPSKA SRBIJA“

Sinoć je u „Čigoti“ na Zlatiboru predstavljena knjiga „Epska Srbija“ Milisava Savića. Ova knjiga je svojevrsna oda prošlim vremenima, srpskim junacima, epskom stvaralaštvu, našim freskama i crkvama, ili još jedno putopisno otiskivanje u prošlost Milisava Savića. O knjizi je govorila književni kritičar Ana Stišović Milosavljević, a razgovor sa piscem je vodila Mirjana Crnčević iz biblioteke Čigota.

Za knjigu „Dolina srpskih kraljeva“ pisac Milisav Savić je 2014. godine dobio prvu putopisnu nagradu „Ljubomir P. Nenadović“, kao i nagradu „Grigorije Božić“. Ovom knjigom on je načinio svojevrsnu opomenu i poziv na samosvest i odgovornost prema draguljima srpske tradicije koji imaju značaj ne samo za srpski narod, njegovu kulturu, veru i tradiciju, već poseduje vrednost svetskih razmera. Knjiga „Epska Srbija“ rađena je u istom maniru, otkrivajući nam nas same kroz epsku književnost utkanu u freske u crkvama i manastirima, u predanja i zadužbine.

“Ja sam tragao za toponimima iz naše narodne poezije, ali tragao sam i za likovima koji se nalaze u ovim manastirima, tako da sam obišao mnoga mesta. Od najpoznatijih junaka, Marko Kraljnjvić ima nekoliko svojih portreta i oni se nalaze u Makedoniji. Ali je on tamo podigao dva manastira i on se potpuno na tim freskama razlikuje od one slike u narodnoj pesmi. Na tim slikama on je jedan plemić, jedan kralj-sin izduženog lica. A u narodnoj pesmi on liči na jednu ljudinu koji smaže za ručak jagnje i popije mešinu vina. Što se tiče fresaka, najlepša je jedna crkva u selu Katići ispod Mučnja, zove se Bela crkva u Brezovi, tako se zove selo. Ona je podignuta krajem XIV veka, možda odmah posle kosovske bitke i tamo imaju divni portreti koji su nešto kasnije rađeni, ali na staroj podlozi, kneginje Milice, kneza Lazara i despota Stefana Lazarevića“, govori Milisav Savić.

Vezujući se za ovaj kraj u kojem je sinoć predstavio knjigu „Epska Srbija“, Savić je izneo zanimljive podatke o potrazi za crkvom Janjom o kojoj su napisane mnoge stranice, ali pravi odgovor nisu dali ni istoričari, a ni prenosioci predanja.

„Bar deset crkava iz ovog kraja tvrdi da su crkva Janja. Po nekima, recimo, misle da je to manastir Uvac koji je skoro obnavljan, da je on bio crkva Janja. Neki opet misle da je manastir Dubnica kod Štitkova, neki da je, možda, Bela crkva u Karanu ili crkva u Dobrunu, a imaju i još neke crkve između Arilja i Studenice“.

Ova knjiga je puna dobrih sećanja na stare običaje opisane iz ličnog iskustva, ali i kroz zapažanja. Takođe govori o najlepšim epskim pesmama i njihovim tvorcima, analizirajući i tvorce i njihovo stvaralaštvo; piše o junacima naših epova i njihovom prikazu na freskama, o dvorima i tome kako su sijali nekada i „mrvicama“ ,kako kaže pisac, koje su od njih ostale. Knjiga je puna brojnih fotografija koje je Savić sam snimio, onako „nenašminkane“, sa crkvama u kojima se vide vino i ulje, novčići i pokloni, baš kako zapaža i oko posetilaca. Pisana je dvojezično, sa namerom da ostane večiti trag o ovom narodu na Balkanu kojem su se sa razlogom divili mnogi stranci među kojima i poznati pisci s kraja 19. i početka 20 veka, a o kojem se danas govori sa sumnjom i nepoverenjem. Istina je verovatno negde između, ali činjenice kazuju da se zaboravljeni umetnički duhovni prostor mora spasti bar na ovaj način. Milisav Savić je pokazao da je sentimentom, stvaralačkim postupkom, idejom , ne samo majstor svog zanata već i čovek koji je prihvatio sudbinski amanet.

Izvor:zlatiborpress.rs/Mirjana Ranković Luković

Pratite nas

Komentari