Home / FOTO RAZGLEDNICA / Epska borba u smetovima Zlatara: Nema više Lise, sad deca kroz mećavu pešice idu u školu

Epska borba u smetovima Zlatara: Nema više Lise, sad deca kroz mećavu pešice idu u školu

Kroz mećavu, na februarskom mrazu, kao nekad Srbi preko Albanije, malena kolona probijala se juče u zoru preko Zlatara. Napred Jozo Bojović, seljak, mučenik iz Miševića, za njim, prtinom, dve makanjice zavijene u vunene šalove, njegovi Nemanja (9) i Milica (7). Poveo Jozo svoju dečicu u školu…

Do magistrale četiri kilometra, na čistinama sneg i mećava koja je svu noć zavijala preko Zlatara napravili smetove, malo dalje, u šumi u Zlataru je toplije, nema smetova, ali, ima kurjaka… Ne zna se gde je crnje i gore.

Epska je borba koju Jozo Bojović iz Miševića na Zlataru vodi da od svojih Nemanje i Milice stvori ljude, da ih iškoluje, da bar oni imaju bolji život nego što ga on ima…

A dečica tanko obučena. Izanđale jaknice, tanke i za proleće a kamoli za surovu februarsku mećavu na Zlataru. I čizme šuplje, stare, Jozo nema od čega da im kupi bolje…

I drvo bi juče na Zlataru, u zoru, zaplakalo samo da vidi Joza i one njegove dve makanjice zavijene u šalove…

– Ej, taman se ponadali da je zimi kraj, da đeci ne trebaju čizme i jakne, kad zastudi ponovo, naiđoše mećave jedna za drugom, ova jutros je najcrnja. Pomrzoše mi se đeca – zavapio je Jozo juče ujutru na prtini, u zavetrini od mećave, na oči mu udarile četvorostruke suze.

A mali Nemanja i još manja Milica zatreptali okicama, smrznutih ruku, umorni od dugog puta, zastali samo da se malo odmore, pa da nastave dalje. Čeka ih škola…

– Na jade, moradoh jesenas da prodam kobilu Lisu… Stara bila, 26 godina, bojao sam se da ne ugine od starosti… Prošle zime, stavim decu na samar, i bilo lakše probiti se preko planine. Sad, kad više nemamo kobilu moramo peške kroz smetove, a kako… Oni mali, nejaki, snijeg veliki, malo malo pa padnu u sneg. Imam ždrebe od Lise, ali, ono malo, neučevno, ne vredi – pričao mi je Jozo, a grlo mu se stezalo… Gledaoo sam ga juče ujutru u planini, samo što ne zajauče od jada…

I zajaukao bi, no, ne može pred decom…
Još crnje, deca svakog dana u školu dođu mokrih nogu, smrznuta, takva se i vrate kući. Da bar čizme i deblje jakne imaju…

– Bojim se, dva čopora vukova vrzmaju se planinom, u jednom je pet šest velikih vukova, u drugom – tri, četiri… Moja supruga Lena išla onomad pred decu, videla jednog kraja puta, viri iz česte i gleda – pričao je Jozo.

U sred planine, na teškoj studeni kratko smo zastali. I drvo da zaplače pred onim makanjicama i Jozovom pričom.

U džepu kaputa Jozo nosi telefon, neki stari bežični, da ima vezu sa kućom, ako ostanu zavejani u planini da zovu upomoć.

A one dve makanjice ćute, čekaju da krenu dalje, u školu, da uče, da jednog dana postanu, a o tome odavno sanjaju – Nemanja šumar, Milica učiteljica…

I postaće, ostao sam uveren juče ujutru dok je mala kolona nestajala u planini i vejavici, a meni se u duši nakupilo jada i čemera i došlo mi da zajaučem od muke gledajući ih onako male i hrabre, a zaboravljene i ostavljene kako odoše u mećavu…

Dobri ljudi javite se – da Jozu kupimo konja

Jozo Bojović, hrabri i pošteni domaćin sa Zlatara neće da traži, da moli… On se bori, da prehrani decu od malo posne zlatarske prljuče od koje nema mnogo vajde… Umesto njega, redakcija Kurira moli i kumi, i apeluje, dobri ljudi javite se, da prikupimo novac, a treba tek oko 1.000 evra da Jozu kupimo konja, da deca ne idu pešice preko Zlatara do škole u Aljinovićima. Deci su potrebne i tople jakne, topla zimska odeća… Nama tako malo, a Jozu i njegovoj dečici tako mnogo. Adresa je – Jozo Bojović, selo Miševići, 31320 Nova Varoš.

Izvor: Kurir/Zoran Šaponjić

Podeli članak

Komentari