Home / FOTO RAZGLEDNICA / DOBRICA ERIĆ – VOLEO BIH DA SE UČITELJIMA VRATI AUTORITET KAKAV SU IMALI

DOBRICA ERIĆ – VOLEO BIH DA SE UČITELJIMA VRATI AUTORITET KAKAV SU IMALI

„Šarene slikovnice Dobrice Erića prepune su lepih imenica i lepih prideva, bogate kao krošnje drveća, uzavrele kao košnice, guste kao život u travi. Presipaju se od obilja, jedva staju u usko korito njegovih stihova.”
Duško Radović

O njemu nećete pronaći novinske članke. Vikipedija poznaje samo njegova dela, nagrade i šture podatke o godini i mestu rođenja. Bez potreba za eksponiranjem, on živi i radi, stvarajući pesme za generacije koje tek dolaze, daleko od buke velikog grada – u svojoj rodnoj Gruži. Njegova dela štampana su u više od milion primeraka, a deci je posvetio najveći deo svog opusa. Njegove pesme su bile inspiracija narodnim pevačima, ali i rok muzičarima.

Najlepše pesme deo su edicije „Pustolovine” Kreativnog centra koji je dela Dobrice Erića i ilustrovao onako kako ona to zaslužuju – bogato, raskošno i toplo.

Zamolili smo ga za blic-intervju za Zelenu učionicu i, na naše veliko zadovoljstvo, prihvatio je da odgovori na nekoliko pitanja.

Napisali ste stotine pesama, autor ste i više pripovetki, drama, stripova. Decenije pisanja su za Vama. Pišete li i dalje i da li se u tome što pišete nešto promenilo?

Ne promeni se ništa suštinski bitno, samo nema više tog pamćenja, vremena, energije…

Kako ste otkrili svoj dar i koja je bila prva pesma?

Ne sećam se prve pesme, to je bilo veoma davno, u ranoj mladosti… Počeo sam da čitam puno knjiga i tako sam lagano i započeo sa pisanjem.

Poznato je da imate veliku porodicu, a kroz vaše pesme uvek provejava to koliko je za svakog čoveka važna upravo porodica. Da li se ona danas promenila u odnosu na period kada ste bili dete i kada ste stvarali svoje gnezdo?

Ja mislim da nije i da je to uglavnom ostalo isto, iako su vremena veoma različita i veoma se drugačije živi.

Kako ste vaspitavali svoju decu? Jeste li bili strog roditelj ili ste odnos gradili na razumevanju i dogovoru?

Prvo dete sam dobio kao veoma mlad pa smo se mi više družili i igrali zajedno negoli što sam bio samo roditelj. Mislim da nikada nisam bio izrazito strog.

Da li čitate danas svojim unucima (i praunucima) i šta?

Najviše im čitam ono što sam i sam kao dete najviše voleo – bajke i srpske junačke pesme.

Škole, poznato je, više nisu mesto na kom se deca vaspitavaju. To je danas posao isključivo roditelja. Da li mislite da je to dobro? Ili verujete da nastavnicima treba vratiti autoritet koji su imali pre nekoliko decenija?

Svakako da je porodica početna tačka svakog od nas, no nastavnici su meni podjednako važni i ja bih voleo da im se vrati autoritet kakav su nekada imali.

Kakav je bio vaš učitelj?

Moj učitelj Stojan Živković je bio dobar čovek i ja sam mu posvetio pesmu “Pismo učitelju”:

Dragi gospodine učitelju,
Ne znam da li si na ovom ili onom svetu,
Tvoja reč je za mene bila kao sezam
Kojim se otvaraju gradine u cvetu.

Detinjstvo se danas mnogo razlikuje u odnosu na period kada ste vi bili dete. Deca su nešto dobila, nešto izgubila. Šta smatrate najvećom manom savremenog detinjstva? Šta deci danas najviše nedostaje?

Nedostaje im možda najviše dodir sa prirodom, igrama na otvorenom, sloboda u prostoru…

Na kraju, vaša odluka je bila da se iz grada vratite u svoj rodni kraj (posle toliko pesma u kojima ste ga opevali, to je sasvim razumljivo). Šta mislite, šta danas gube deca koja žive u gradu, a šta ona koja odrastaju na selu?

Deca na selu gube šarenolikost i veselost velikog grada, a deca u gradu nemaju prilike da osete livadu, šumu, potok…

Izvor:zelenaucionica.com

Pratite nas

Komentari