Home / FOTO RAZGLEDNICA / DETE SA LOPTOM POSTAJE BOLJI ČOVEK

DETE SA LOPTOM POSTAJE BOLJI ČOVEK

aman
Momak koji je proveo pola svog života u KK Play Off-u dobio status legende kluba. Ono sto je Frančesko Toti u Romi tako je Miljan Šćepanović u Play Off-u. Miljan je rođen 1992.godine u Užicu ima 25 godina i već 13 godina je deo Play Off-a. U ovom intervju čućemo o njegovom košarkaškom razvoju a i trenerskom…

Miljane ti si prvo počeo da se baviš fudbalom, kada si i kako prešao na košarku?

Trenirao sam fudbal do svoje dvanaeste godine, ali pošto sam često boravio u hali, na košu i na terenu, Sreja Đurić me je video i pitao me da probam da treniram i košarku, a da ne napuštam fudbal pa šta mi se više svidi. I tako ja odem na prvi trening u Saobraćajnu školu kod trenera Branka Kneževića i svidi mi se. Košarku je treniralo veliki broj mojih drugova koji su me sjajno prihvatili ja sam odlučio da samo treniram košarku i napustio sam fudbal.

Šta pamtiš sa prvih treninga?

Treninzi su mi bili zanimljivi, svaki trening mi je bio doživljaj, išao sam srećan i vraćao se srećan sa njih. Radost mi je bila svaki postignut koš. Sećam se i prve utakmice u kojoj sam postigao 4 poena i to mi je bilo kao da sam dao 4 gola.

541056_4711741635068_1851351292_n

Kako je tekao tvoj dalji košarkaški razvoj?

Od pionirske do juniorske lige nas deset drugara smo se držali i bili nerazdvojni na terenu i van njega. Trudili smo se da zajedno radimo i poboljsavamo se i tako napredujemo.

Imali smo najkvlitetniji rad i uslove u Play Off-u. Svakodnevno sam učio kako da postanem bolji košarkaš, a i što je važnije bolji čovek. Imao sam jako zanimljive i dobre utakmice. Pobeđivao sam u takmičenju u šutiranju trojki u pionirskoj konkurenciji. U juniorskoj konkurenciji sam pobedio u zakucavanju na All staru u Priboju. U toj godini kad sam bio junior najvise sam i napredovao igrački. Posle sledi ulazak u seniorsku ekipu gde sam i dan danas. Trenirao sam i jedno vreme sa KK Slobodom pokušavajući da se izborim za ugovor al me je u tome omela teška povreda kolena. Oporavak je trajao šest meseci i posle toga sam se polako vraćao u seniorima Play Off-a.Nisam hteo da napustim sport i košarku borio sam se a i dalje se borim. I dalje me muči ta povreda al ipak igram za seneiosrku ekipu i trudim se da koliko toliko pomognem mladjim igračima a i timu.

Odograo si veliki broj utakmica koja ti je ostala u lepom a koja u lošem sećanju?

Svaka ima neku svoju draž zavisi od protivnika a i rezultata. Najdraža mi je bila protiv gradskog rivala Okk Užica u kvalitetnoj juniorskoj ligi. U  toj ligi smo bili prvi i trebala nam je pobeda protiv njih. Početkom treće četvrtine smo gubili čak 21 poenom razlike, al smo ipak velikom timskom borbom uspeli na kraju da pobedimo sa 2 poena razlike. To mi je i najdraža pobeda postigao sam 26 poena i odigrao dobru utakmicu.

A u lošem sećanju mi je seniorska utakmica u Vrnjačkoj Banji. Ta utakmica nam je bila za ulazak u viši rang. Celu utakmicu smo vodili al na kraju nesrećno izgubili i nismo ušli.

12932826_1133851706674880_9020791143640140718_n

 Prošle su mnoge generacije trenirajući sa tobom, kako prihvataju savete i hoće li da te poslušaju?

Kako godine prolaze i ja sam košarkaški sazreo i shvatio košarku. Ove mlađe generacije mogu da savetujem više i nikada nije bilo problema oko toga da me poslušaju. Deca u Play Off-u su tako vaspitana da slušaju starije, kad se družimo mi se družimo, a kad radimo onda radimo. Spremni su da poslušaju bilo kakav savet bilo koja selekcija da je u pitanju. Oni budu srećni i zadovoljni, a ja jedva čekam to primene jer mi tada bude puno srce što sam im pomogao.

 

Polako si ušao u trenerske vode kako ti tu ide i kakvi su ti planovi?

Želeo sam da se oprobam i kao trener da i u tom polju doprinesem mom klubu. Prvi trenerski korak mi je bio kao pomoćnik Duletu Mićiću sa kadetskom generacijom 96.godišta. Bilo mi je lepo da provodim vreme sa decom i stičem neko novo iskustvo. Dobijao sam samopuzdanje i video da mogu da radim taj posao. Ta sezona mi je bila prva trenerska. Radio sam i sa Srejom Đurićem u školici košarke isto jedno veliko iskustvo. Od prošle sezone sam trener prvog tima Ženskog košarkaškog kluba Play Off. U sklopu toga radim i sa juniorkama i kadetkinjama i baš uživam u tom radu.

Veliku zahvalnost za to dugujem Dulu i Sreji jer su me oni ubedili da imam dar za trenerski posao i podržali me u tome. I sada učim od njih a i od ostalih trenera Play Off-a. Ove godine sam upisao i trenersku tako da planiram stasam kao trener i da se usavršavam u radu sa decom. Zavoleo sam svoj posao jer je lep i radostan. Rad sa decom me ispunjava i u njemu imam svoj mir.

947121_462181123871207_751173524_n

Pored trenerskog rada ti igraš još uvek za seniorski tim, do kada planiraš da igraš?

Igram još uvek jer osećam da mogu da pomognem i klubu a i mlađim igračima. A do kada ću igrati ne znam ni sam, zavisi od zdravlja a i od potrebe. Čim trener bude rekao da nisam više potreban ja ću se samo okrenuti trenesrkom poslu.

Ima li šta za čim žališ u ovih trinaest godina koliko si u košarci?

Uh teško pitanje… Pa jedini žal mi je što kao juniorska generacija nismo igrali Jedinstvenu ligu Srbije prva koja je bila tada u Srbiji. Mislim da bi imali dobre rezultate u toj ligi, a možda bi nas neko i video a samim tim bi se i neko probio dalje u košarci. Žal mi je i što me je zadesila ta povreda pa nisam pružio ono što sam objektivno mogao. Al život ide dalje…

Za kraj poruka za mlade košarkaše i košarkašice?

Svako dete treba da se bavi sportom bilo kakvim, jer sport je zdravlje i druženje. Naučiće puno lepih stvari, naučiće se radu i disciplini i pre svega kako da postane bolji čovek. Bitno je da budu uporni i veruju u sebe i da rade i slušaju jer se rad uvek isplati. I kao što kaže moto moga kluba DETE SA LOPTOM POSTAJE BOLJI ČOVEK!

Izvor: kk-playoff.com

cest

Podeli članak

Komentari