Home / FOTO RAZGLEDNICA / ČETIRI DECENIJE „TERAO ŠVEĐANKU“

ČETIRI DECENIJE „TERAO ŠVEĐANKU“

Vidosav Radojević (61), mašinovođa sa najdužim stažom. Nedosanjan san mu je da makar jednom vozi barskom prugom po projektovanoj brzini. U železnici je proveo ceo radni vek, a zatim je mesto prepustio sinu Aleksandru. Povukao je sirenu poslednji put nakon četiri decenije, a kada je lokomotiva 441-602 pristala u Železničku stanicu u Užicu, mesto za upravljačem prepustio je sinu Aleksandru. Pristao je bez kašnjenja, po redu vožnje. I železnički sat na njegovoj ruci pokazao je da je vreme da se povuče iz profesije koja je obeležila njegov život, detinjstvo, porodicu.

Užički mašinovođa Vidosav Radojević (61) uskoro će primiti prvi penzioni ček istkan milionima pređenih kilometara na pruzi. Zauvek će pamtiti pogled iz svoje jedinstvene „kancelarije“ i prepoznatljiv zvuk dizelke. Ipak, ima jedan nedosanjan san…

– Otišao sam u penziju sa neispunjenim snom, jednom neostvarenom željom. Maštao sam o tome da moj voz prođe barskom prugom po projektovanoj brzini. Makar jednom. Sada živim za dan da moj sin to uradi – optimističan je Vidosav Radojević, koji je u penziju otišao sa 49 godina radnog staža (beneficiranog)i samo tri dana bolovanja.

Najstariji mašinovođa na srpskim prugama priznaje da je ovim poslom odlučio da se bavi pošto se prvi put susreo sa „ćirom“, kada je prošao kroz njegovo selo Kremna.

– U selu dok sam bio dete bilo je nekoliko mašinovođa i uživao sam da ih posmatram dok čiste „ćiru“, nalivaju vodom, kontrolišu – sa setom se priseća Radojević, koji tvrdi da je njegova ljubav prema poslu bila velika koliko i lokomotiva. – Kaže se da i popov sin mora biti pop, pa tako je i moj Aleksandar od mene nasledio ljubav prema ovom poslu. Pruga ga je othranila, na njoj je odrastao.

Vidosav zna svaki metar pruge od Subotice do Bara, poznaje svaki tunel, most… Čini se da bi vezanih očiju usidrio crvenu „šveđanku“ broj 441-602. Nju je znao u dušu, ali i ona njega. Nikada ga nije izdala. Nije ni on nju, čak ni onda kada je shvatio da se od šina mora oprostiti i otići u više nego zasluženu penziju.

Ostavio sam je u najboljim rukama, onome koga sam ja učio kako se upravlja. Mom nasledniku i ponosu sinu Aleksandru, koji je mašinovođa postao pre šest godina. Predao sam mu radno mesto, ali i moj železnički sat koji sam dobio od „Železnica Srbije“. Nikada nije kasnio i ako se po njemu bude vodio, stizaće na vreme – ponosan je Radojević, dok sa setom u očima gleda u koloseke Užičke železničke stanice.

Hiljadu tona palo mu je sa srca davnih osamdesetih, kada je prvi put dovezao teretni voz u prestoničku Železničku stanicu. Priznaje, imao je veliku tremu, ali nikada kao poslednjeg dana na poslu.

– Krenuo sam iz Požege u Užice na jedinstveno putovanje, poslednji put sam sedeo na mestu mašinovođe, u lokomotivi. Srce je htelo da mi iskoči iz grudi kada sam zaustavljao voz, ali to me je i čekalo jednog dana. Nemam kopačke, ali okačiću retrovizor o klin. I to ovaj moj, koji sam kupio na pančevačkom buvljaku, pa ga kačio kad zadužim voz i skidao kad završim vožnju – osmehom Vidosav pokušava da prikrije suzu u uglu oka, dok govori o poslednjim trenucima na železnici.

Izvor: www.novosti.rs

cest

Podeli članak

Komentari