Home / FOTO RAZGLEDNICA / Biti šesnaesto dete je i lepo i teško

Biti šesnaesto dete je i lepo i teško

Ži­vot je ispunje­niji kad se raste uz bra­ću i sestre.

Kako je biti šesnaesto dete u roditelja, i to najmlađe u tako brojnoj porodici, zna Užičanin Vukosav Knežević (78), poreklom s Durmitora. I lepo i teško, kaže nam o tome dok se s nostalgijom priseća svoje mladosti.

– Život je ispunjeniji kad se raste uz braću i sestre. Mladi postaju realniji prema životu i nauče da prihvate dobronamernu kritiku. Svako je u to vreme morao da sluša i po ceo dan nešto da radi. Danas se sve promenilo. Najveća je nevolja što se malo dece rađa, što niko niti sluša, niti uvažava, niti trpi. Ne znam gde sve ovo ide – veli penzioner Vukosav, suprug Jele, otac sinova Velimira i Nikole, deda četiri unuka.

Crnogorska brda su njegova postojbina, junačke priče i gusle u kamenoj kući – slika iz detinjstva. Rođen je na Vidovdan 1940. godine, nazvali su ga po đedu Vukosavu. Bio je najmlađe od šesnaestoro dece u roditelja Pavla i Milene Knežević. Oni su s Durmitora, selo Rudanca opština Žabljak, Srbi iz Crne Gore.

Vukosavljev otac Pavle rođen je 1862. i živeo je punih 100 godina. Pre Prvog svetskog rata bio je s braćom prvi gazda u plemenu, imao oko 1.200 ovaca, a decenije proveo kao ratnik: u 19. veku protiv Turaka, pa na Mojkovcu u Velikom ratu, zatim kao komita crnogorski protiv austrougarskog okupatora. Pavla pamte kao kršnog i viđenog, bio je preko dva metra visok.

Majka Milena (1895–1976) je iz junačke kuće Aleksića, unuka od brata vojvode Mirka Aleksića, proslavljenog u crnogorskoj tradiciji koji je u bici posekao Smail-agu Čengića 1840. godine. Vukosav majku pamti kao tihu, blage naravi, nikad nije podigla glas, a deca su je u svemu slušala i uvažavala. Zemni ostaci Pavla i Milene, kao i đeda Vukosava, počivaju u novoj crkvi u selu Đurđev Do.

– Majka i otac su u braku bili od 1913. godine. Od 1914. do 1940. rođeno im je šesnaestoro dece, imao sam deset sestara i petoricu braće. Danas smo živi brat Božo koji je u Beogradu, sestre Anka (takođe u Beogradu), Ikonija u jednom selu kod Pljevalja i ja. Od naših roditelja sada je ukupno 96 potomaka – kazuje nam Vukosav i nastavlja:

– Najstariji brat Radomir rođen je 1914. godine, a s njim blizanac Vukosav koji je umro odmah po rođenju. Zatim brat Miladin rođen 1916., pa jedna sestra, onda Milosav, pa još dve bliznakinje i tako redom. Ali deca su tada umirala od španske groznice i drugih bolesti, sedam sestara mi je vrlo rano umrlo tokom rata i poratnog perioda. Početkom tridesetih rođen je brat Božo, pa sestre Senka, Anka, Ikonija, na kraju i ja.

Kako se živelo u mnogočlanom domaćinstvu: – Nekad su porodice s mnogo dece bile normalna stvar, i moja starija braća Radomir, Milosav i Božo su imali šestoro, petoro i četvoro dece. Rasli smo u slozi, čuvali ovce, nosili drva, kosili i plastili, sve što treba u kući bez pogovora. Čuvajući ovce i jagnjad od knjige se nisam odvajao, svaku bih čitao koja bi mi došla do ruke. Knjiga tada kao danas mladima mobilni telefon. Pre nego što sam pošao u školu znao sam dvadesetak junačkih pesama napamet, još ih nisam zaboravio, znam i uz gusle da ih pevam.

Seća se Vukosav da je otac, kao i svaki ratnik, bio strog i pravičan. Kad ukućanima kaže i naredi, to mora da se ispuni. A mlađa deca su slušala i stariju braću i sestre. – Kako i ne bismo, kad je brat Radomir kad sam ja rođen imao 26 godina. Majka me kao najmlađeg mnogo volela, ali me retko mazila, nikad nije poljubila. Smatralo se da to muškoj deci ne treba raditi, jer u životu treba da budu preduzimljivi, a ne razmaženi. Sestre su me lepo pazile, ali bez grljenja i ljubljenja, što danas svi svaki čas rade. S braćom je bratski odnos do groba, nije bilo ružne reči nikad – priča s ljubavlju i suzom u oku Vukosav. Životne obaveze su, dodaje, morale da se ispunjavaju, bez oklevanja i emocija kad dete treba izvesti na životni put. Pamti da su posle Drugog rata živeli skromno, jer su ih u ratu „opljačkali do gole kože”, ali su uvek bili prezadovoljni onim što su imali.

– Bio sam odličan đak, zato sam išao u nikšićku gimnaziju, pa studirao Prirodno-matematički fakultet u Beogradu koji nisam završio. Radio sam, uz ostalo, i na televiziji, kao asistent snimatelja. U glavnom gradu sam upoznao Jelu, odatle smo zajedno otišli u Višegrad i oboje predavali u osnovnoj školi i gimnaziji. Zatim u Užice, gde sam služio vojsku, tu smo se nastanili. Radio sam u GP „Zlatibor” 32 godine kao rukovodilac kadrovske službe, odatle otišao u penziju 1997. Isti dan je u penziju otišla i supruga Jela iz užičke gimnazije, gde je predavala logiku i filozofiju. Poslednjih godina Jela i ja s porodicom mlađeg sina deo godine provodimo na moru u Mišićima gde imamo našu kuću – objašnjava nam kršni sagovornik, koga zdravlje i nadomak osamdesete lepo služi:

– Nema pušenja ni alkohola, umeren sam u jelu, redovni su šetnja i poslovi u voćnjaku (na moru gajimo nar, pomorandžu, limun, kivi, grožđe, pečem lozu rakiju). Nadam se da mogu biti dugovečan kao moj otac, videćemo.

Izvor:Politika/Branko Pejović/Foto: S. Jovičić

Podeli članak

Komentari