Home / BAJINOBAŠTANSKE VESTI / BAJINOBAŠTANIN UČI AMERIKANCE FUDBALOM

BAJINOBAŠTANIN UČI AMERIKANCE FUDBALOM

Evropski fudbal, na tlu Severne Amerike poznatiji kao soker, pustio je korenje na tom kontinentu mnogo pre osnivanja Američke fudbalske federacije 1913. godine. Polufinala reprezentacije SAD na prvom Svetskom prvenstvu u Urugvaju 1930. ili, recimo, pobede nad velikim Brazilom na Mondijalu 1950, ali su tek organizacija planetarnog šampionata 1994. i mesijanski angažman tadašnjeg selektora Velibora Bore Milutinovića učinili da planetarno najpopularnija igra, 11 na 11, dobije široku publiku u SAD. I danas pikanje lopte na travnatom terenu ima manje konzumenata, poklonika i sponzora od bejzbola, američkog fudbala, košarke, pa i hokeja, ali ga je Srbin iz Bajine Bašte profesionalizovao i približio širokim narodnim masama, da bi plasman u nokaut fazu jedinog Mondijala u ovom delu sveta i časna eliminacija od potonjeg šampiona iz zemlje kafe i sambe utrli put uvođenju sokera u američke škole i univerzitete, prvim transferima Amerikanaca u neke od najjačih liga Starog kontinenta, dolascima evropskih asova na zalasku karijera u MSL timove i dvema titulama svetskih prvaka ženskih selekcija SAD.

Nekadašnji američki državni sekretar za spoljne poslove Henri Kisindžer, u to vreme predsednik Fudbalske federacije svoje zemlje, ponudio je 1991. posao najpre čuvenom Francu Bekenbaueru, ali ga je Kajzer uputio na nekadašnjeg halfa Bora, OFK Beograda, Partizana, Monaka, Nice, Ruana, Vintertura i UNAM, koji je trenerski zanat pre toga (is)pekao u UNAM, San Lorencu i Udinezeu, a svetu postao poznat kao učesnik SP sa selekcijama Meksika (1986) i Kostarike (1990).

– Posle uspeha sa Kostarikom, koju sam godinu ranije odveo na Mundijal, na listi trenera FIFA skočio mi je trenerski rejting. To je presudno uticalo na angažman za selektora fudbalske reprezentacije SAD, odnosno na Bekenbauerovu preporuku i Kisindžerov poziv. Razgovarali smo o stanju u američkom fudbalu, o selekciji igrača, o pripremama, i naročito o finansijama. Amerikanci su tada imali velike probleme oko obezbeđivanja sponzora za fudbalsku reprezentaciju, jer fudbal još nije bio toliko popularan u SAD. Pružio sam mu ruku, iako je to značilo da moram otkazati vrlo unosan ugovor sa Monakom – seća se Bora Milutinović početka svoje treće od devet selektorskih odiseja, na četiri kontinenta.

Mnogi su se pitali zbog čega se čovek zapuštene kose (kako su se s njim šalili neki američki mediji) i takve biografije prihvatio pionirskog posla u postojbini Indijanaca, ali za njega je to bio logičan izbor.

– Moj život je jedna velika avantura i stalno hvatanje u koštac sa izazovima. Volim da otkrivam nove svetove, hodam nepoznatim teritorijama i svojim radom utičem na stvari i ljudi oko sebe. Amerika i njen fudbal bili su pravi izbor u tom trenutku – rekao je Milutinović.

To je, međutim, značilo puno rada. Rudarskog. Kao u azbuci, od A do Š, jer su američki reprezentativci pre njegove selektorske revolucije više ličili na amatere nego na ozbiljnu ekipu, dostojnu Mondijala.

– Zvali su me magični Bora, ali nije bilo ničeg čarobnog u mom radu, mada sam želeo da me cene kao njihovu košarkašku legendu Medžik DŽonsona. Samo sam hteo da napravim nešto novo i posebno, s pozitivnim efektima na duge staze. Nešto između evropskog i južnoameričkog fudbala. Da učinim da američke fudbalere ne posmatraju više kao turiste na velikim takmičenjima. Tehnika i taktika im nisu bili jača strana, ali su fizički bili veoma dobro pripremljeni. Mogli su da trče ceo dan. I brzo su učili, disciplinovano sprovodeći ono što sam im tražio. Iako pre toga nisu imali običaj da treniraju više od jednom, dva puta nedeljno – priseća se on.

Jedan od samo dvojice fudbalskih stručnjaka s pet selektorskih učešća na SP (uz Karlosa Alberta Pereiru), toliko je bio rešen u nameri da izvuče maksimum iz svojih izabranika da je s njima praktično živeo dve godine. Po zamisli potonjeg šefa stručnih štabova Nigerije, Kine i Iraka, ekipa je krstarila Amerikom i ostatkom sveta, odigravši na desetine test utakmica i odradivši stotine treninga pre nego što su 1994, na takmičenju pred svojim navijačima, pokazali koliko su napredovali.

– Stalno smo bili na putu… Samo tokom 1992. izbrojao sam 250 dana sa momcima, daleko od kuće. Bili smo u SSSR, malo pre pada Mihaila Gorbačova, poslednji igrali sa Istočnom Nemačkom i Jugoslavijom, pre nego što su te zemlje nestale… nastupali na punim stadionima, protiv jedne Engleske i Nemačke, ali i drali kolena u utakmicama sa Kajmanskim ostrvima, u školskim dvorištima pred nekoliko ljudi. Za Boru nikad nije bilo dovoljno vežbanja i dokazivanja – pamti svog šefa Toni Meola.

I Aleksis Lalas se sa setom i ponosom seća saradnje sa Borom Mondijalom i(li) Kraljom dva američka kontinenta, kako i danas širom sveta zovu čoveka koji je vodio još nacionalne timove Hondurasa i Jamajke.

– Pred Mundijal u našoj zemlji američki novinari su pisali da je fudbal igra u kojoj dva tima guraju loptu nogama kako bi je ugurali u mrežu. Međutim, Milutinović je njima, kao i celoj naciji, za dva meseca u potpunosti približio soker. Bio je neponovljiv… Stalno se smejao, izigravao da ništa ne čuje, ali je u suštini bio pravi evropski trener, sposoban da vidi svaki detalj – kaže Lalas.

I to ne samo na terenu i u svlačionici. Muž Meksikanke Marije, otac Darinke – Elene, deda Lusijane i Aleksandre, bdio je i nad privatnim životima tadašnjih reprezentativaca, pogotovo u vreme koje su skupa provodili.

– Umeo je da nas ubije na treninzima, a onda odvede u bar, na piće i timsko gledanje utakmica evropske Lige šampiona. Nije nas (na)učio samo taktici i tehnici nego i kako da trčimo, vezujemo pertle, jedemo špagete… – evocira uspomene na Milutinovićevu eru Kobi Džons.

 

Rođeni brat Partizanove legende Miloša (Plave čigre) i Milorada, takođe prvotimca crno-belih, nije štedeo ni sebe ni druge dok je sedeo na američkoj klupi, kao što se nije libio da stvari nazove pravim imenom. Kao kad ga je predsednik Bil Klinton uoči početka SP u SAD pitao ima li domaćin šanse da osvoji titulu.

– Samo ako budemo imali sreće – rekao je.

Amerikanci nisu imali ni naklonost Fortune ni timski i individualni kvalitet da odu dalje od osmine finala, ali niko im to nije zamerio, jer su dali sve od sebe. Pre svih čovek sa liste od 200 stranaca s nemerljivim uticajem na istoriju i razvoj Kine u svim oblastima (u izboru državne Akademije društvenih nauka i ogromnog broja anketiranih Kineza), fudbalski otac nekad slavnog golgetera madridskih Atletika i Reala, Meksikanca Uga Sančesa, pasionirani šahista, poliglota, strasni ljubitelj pravljenja video zapisa sa brojnih putovanja i trener bez osvojenog trofeja, ali s mnogo pomerenih granica i nedostižnih postignuća.

I zato je na kraju četvorogodišnjeg mandata uzdignuta čela napustio Ameriku, gde promotera Svetskog prvenstva u Kataru 2022. smatraju rodonačelnikom modernog fudbala na prostoru od Vašingtona do Floride. Uprkos neuspeloj klupskoj epizodi na trenerskoj klupi <I>Metro starsa<I>, krajem 1990-ih.

Rođen sam u Bajinoj Bašti!

Posle četiri godine uspešnog rada, 95 utakmica i prvog ulaska ekipe SAD u osminu finala Mondijala, Milutinović je ostao upisan zlatnim slovima u istoriji američkog sporta.

Danas se može neskromno reći da su srpski fudbaleri i treneri otkrili veliki fudbal, odnosno soker, Amerikancima. Naime, veliki fudbal su u SAD doneli raseljenici, kako su se zvali ratni zarobljenici i izbeglice iz Srbije, koje su posle Drugog svetskog rata počeli da osvajaju Ameriku.

Na pitanje da li sebe smatra jednim od najznačajnijih trenera u istoriji fudbala, on odgovara odrečno.

– Neeeee! Pitanje je šta znači dobar trener. Da li su to trofeji, ili nešto drugo? Za mene veliku satisfakciju predstavlja podatak da mi se Hugo Sančes redovno javlja. On je počinjao kao igrač, ja kao trener. Sreća, putevi su nam se ukrstili.

Mislim da sam talentovan. Najvažnije u ovom mom poslu je da znate da priđete ljudima, odnosno da imate prevodioca koji će znati da prenese svaki vaš gest. I još jedna mnogo bitna stvar – rođen sam u Bajinoj Bašti! A vi znate kakvi su ljudi iz Bajine Bašte. Mi tamo imamo vodu, vatru i vazduh… Evo, moj prijatelj Hulio (novi član stručnog štaba reprezentacije Srbije) kaže da je to najlepše mesto na svetu. Ha, ha, ha… Da ne zaboravim da treba izbegavati stres. Prošle godine sam bio trener Iraka na Kupu konfederacija. Igrali smo protiv Španije, svi oko mene u panici. Šta biste vi uradili?

Bez dileme, za njega je Bajina Bašta uvek na prvom mestu.

– Moram da vidim sestru Milenu, ostali smo još samo ona i ja, i to je uvek tako kad dođem u Srbiju. I Perućac je na mojoj kart – dodaje.

Izvor: danas.rs
Foto: EPA/ Alex Cruz
Podeli članak

Komentari