Home / FOTO RAZGLEDNICA / ALEKSANDAR VELJIĆ: „UŽICE JE NEPONOVLJIVA SREDINA U KOJOJ LEŽI VELIKI POTENCIJAL, A TO JE ZATO ŠTO MI ŽIVIMO U NJEMU“

ALEKSANDAR VELJIĆ: „UŽICE JE NEPONOVLJIVA SREDINA U KOJOJ LEŽI VELIKI POTENCIJAL, A TO JE ZATO ŠTO MI ŽIVIMO U NJEMU“

Ja sam Aleksandar Veljić, prevodilac, lektor, pisac, istoričar, praunuk prvog užičkog krojača Velimira-Velje Drndarevića, nekadašnjeg vlasnika tri kuće na Trgu.  Rođen sam u Beogradu pre skoro 46 godina, a u Užice sam se doselio u junu ove godine, posle sedmogodišnjeg života u Novom Sadu.

14509318_10210925611566323_72695978_n-png

Šta me je vezalo za Užice?  Poreklo i to što me je ovaj grad figurativno rodio kao istoričara 8. maja 2008., kada sam u biblioteci predstavio svoju prvu knjigu posvećenu zaboravljenom istorijskom događaju u kojem su stradali brojni naši sunarodnici.  To predstavljanje knjige ostalo je upamćeno po prisustvu oko 130 ljudi, uglavnom mladih.  Moj prijatelj Ivan Ršumović je tada rekao da me treba postaviti za PRa biblioteke (inače, imam PR sertifikat američkog Ambassador Univerziteta i diplomu bibliotekara; pripadam poslednjoj generaciji koja je završila bibliotekarski smer u Šestoj beogradskoj gimnaziji 1990. godine).  Danas sam korespondent na engleskom u privatnoj firmi i distributer zdravih preparata na bazi aloje.  Iščitavam ličnu biblioteku koju sam stvarao 20 godina i čuvam dokumenta o stradanjima u Drugog svetskog rata.  Pripremam knjigu o sudbini kćerke užičkog prote Vitomira Vidakovića, prvog predsednika Narodnooslobodilačkog odbora u oslobođenom Užicu.

14469268_10210925605086161_1998959955_n-png

Poriv da čuvam sećanje na stradale verovatno dolazi usled svesti koju sam nasledio od jevrejskih predaka i zbog toga što su mi pojedini rođaci poginuli od nacističke ruke.  Moji užički preci i rođaci bili su sastavni deo Užičke republike.  Moj deda Vojislav Veljić, komandir Umetničke čete Užičke republike, posleratni osnivač „Dečjih novina“ u Gornjem Milanovcu, ondašnji učitelj na Zlatiboru, kupovao je za srebrnjake hranu kod seljaka, za prehranu Vrhovnog štaba u Užicu.  Posle rata je zafrljačio partijsku knjižicu Krcunu u lice i odbio nalog da agituje za partiju kod zlatiborskih seljaka.  Rekao je da neće da laže narod.  Zbog toga je isečen sa jedne slike koja se čuvala u Muzeju.  Njegov rođeni brat bio je u četnicima.  Ja ne pripadam ni jednoj od tih ideoloških struja i žalim zbog progona koji je moja familija pretrpela.  Ali, opraštam, ne želim osvetu i muka mi je od starih i novih ideoloških podela.  Spokojno prođem Krcunovom ulicom bez imalo gorčine.  Verujem da su i moj deda i Krcun i dedin brat želeli dobro svom narodu, svaki na svoj način i sa svojim idealima.  Njihove ideološke zablude su stvar prošlosti, a težnja dobru sebi i drugima jedina je prava zvezda vodilja.  Sa tim vrednostima sam svojom voljom došao u Užice ne bih li saznao više o svojim precima i rođacima i odživeo bar deo života tu gde su me obični građani priznali za istoričara.    

14469146_10210925597765978_636728759_n-png

Autor sam pet knjiga o genocidu, četiri knjige o biblijskoj istoriji, jednog priručnika za osnovnu gramatiku engleskog jezika i značajnog članka o broju žrtava Jasenovca.  Moj priručnik za engleski jezik na prostom srpskom jeziku pojašnjava njihova vremena.  To je lak jezik, baš kao i španski koji sam naučio u Latinskoj Americi gde sam predavao engleski.  Ruski čitam i ponešto razumem pošto sam spadao među najbolje učenike iz tog jezika u osnovnoj školi.

O Užicu nisam imao iluzija, ni posebna očekivanja.  Pribojavao sam se da li će ovde biti onoga na šta sam navikao u Novom Sadu, kao što je organsko povrće, zdravo ulje i slično.  Užice ima sve to, a meni je najvažnije što u Užicu imam svoj mir i osećanje lične sreće. 

Kada govorimo o manama, ne razumem zašto se u psovkama često spominje Bog, niti mi je shvatljiva grubost mnogih ovdašnjih pripadnica lepšeg pola.  Takođe se previše pije, a premalo čita.  Reći ću i to da gotovo niko od rođaka i starih znanaca se nije zainteresovao da vidi gde sam.  To možda govori o meni, a možda o međuljudskim odnosima u Užicu.  Pojedini rođaci ni ne znaju da živim u Užicu i koliko sam puta prošao pored njihove kuće u koju sam dolazio kao dete kada bi baba i deda svratili na putu za Zlatibor.  Užička republika je dala nemerljiv doprinos oslobođenju cele bivše Jugoslavije zahvaljujući solidarnosti ondašnjih desetak hiljada stanovnika.  A danas vlada sve jače otuđenje i ljudi imaju sve manje prirodne ljubavi prema svojima i svom gradu. 

14459838_10210925613606374_1225857878_n-png

O nekim prednostima Užica neću da govorim zato što ima onih koji vole da izvrću moje reči i da izmišljaju da sam šovinista (pošto mešaju pojam „nacionalizma“ i „šovinizma“).  Pokušao sam više puta da pojasnim svoje stavove, ali je u pogledu tih ljudi to gubljenje dragocenog vremena.  Zato ću vam reći o onim dobrim stranama Užica koje kao da niko ne primećuje.  Na plaži uglavnom očevi guraju kolica i nose decu, što je ogroman skok u mentalnom sklopu.  Možda je to sada uobičajeno i normalno, ali u generaciji mojih roditelja to je bila retkost.  Vidim i sve više vlasnika pasa, što je pozitivno, jer se deca uče odgovornosti od malena.  Užice je retka sredina koja nema odbojnost prema mačkama.  Na našim ulicama ima više mačaka sa ogrlicama nego igde u Srbiji, a među mlađim Užičanima sam čuo i izraz „mačka“ kada sve ide kao po loju.  To mnogo govori o nama, ma kako se činilo banalno.  U Užicu stalno ima izvanrednih kulturnih dešavanja.  Kako je bio veličanstven festival dečjeg folklora!  Takođe, ni sanjao nisam da postoji kafić gde mogu da praktikujem engleski jezik i uživam u atmosferi bez duvanskog dima i zaglušujuće muzike.  A nedavno je u ovom gradu jedan lekar ponudio da besplatno pomaže sugrađane, u skladu sa svojom savešću i znanjem.  Nisam čuo da li su i koliko je njegovih kolega se povelo za njegovim primerom.  Ima i drugih primera jedinstvenosti nas Užičana.

Šta bih promenio u Užicu?  Naše bahato nerazmišljanje da li ide neko iza nas.  Ružno je da se ljudi ne osvrću iza sebe pre nego što puste vrata.  Porazno je da niko ne pridrži vrata majci, koja gura kolica, da izađe ili uđe u prodavnicu.  Nebrojeno puta sam bio svedok tih situacija koje odražavaju egocentričnost i neuviđavnost. 

Poruka čitaocima portala: u malim stvarima se uživa.  Velike stvari u životu se dese 3-4 puta, a male stvari čine život.  Budimo uviđavniji prema drugima.  Svaka promena počinje u ličnom ponašanju i tada određene vrednosti postaju norma jedne sredine.  Užice je neponovljiva sredina u kojoj leži veliki potencijal, a to je zato što mi živimo u njemu.    

Razgovor vodila: Ivana Ivanović

picasion.com_110e2e51c2d961c525d12f07292a4eed

Podeli članak

Komentari